Због неколико узастопних можданих удара морао је да прекине са својом просветитељском мисијом, започетом у Тењи а настављеном у Сомбору оближњем Гакову и тамошњој основној школи. Не би ли испунио себи ту једну, по пословици и једину жељу, Слободан се посветио потрази за лампом, баш као што је она Аладинова чији yин жеље испуњава сваком оном ко је протрља.
Хиљаду и кусур лампи касније, колико их је прошло кроз Слободанове руке, потрага се наставља и поред тога што је циљ већ испуњен, јер док поправља и преправља лампе, овај вешти и креативни, силом прилика пензинисани професор осећа се потпуно здравим, мада му наментути ригорозан режим живота увелико ограничава способности.
– Не знам ни сам како је то почело пре неколико година, али ето, уживам у овој радионици, баш као и у обиласцима којекаквих пијаца - старежа и бувљака, у потрази за материјалима од којих правим и поправљам лампе. Већином су то лампе на петролеј или шпиритус, мада ме забавља и да од којечега правим оне електричне – приповеда нам Слободан.
Затекли смо га у радионици крај струга за метал, окруженог десецима потпуно функционалних петролејки, али и сандуцима крцатим деловима за лампе попут стаклених цилиндара, бренера и базена, односно спремника за петролеј или шпиритус.
– Сад ме већ добро познају и ти препродавци са бувљака, па чим донесу „нову“ стару робу из Немачке, Швајцарске или које друге земље, зовну ме телефоном, често и донесу на салаш, мада се понекад и љуте на мене, јер се не бавим овим да бих зарадио као што и они раде, већ из занимације и жеље да нешто лепо направим. Ако лампу и наплатим, то је искључиво толико колико је мене коштао материјал, јер ма колико скромно живели моја Љиља и ја, ипак од пензије не бих могао баш толико да испуњавам своје креативне „хирове“ – открива нам своју „сировинску базу“ професор Миловановић, па на нашу алузију о Аладину, међу тристотинак лампи колико их је тренутно на његовом салашу на периферији Сомбора, вади и минијатурну петролејку, изгледом баш као да је изашла из истоимене бајке и Дизнијевог дугометражног цртаћа.
Петролејке и фењери
Не могавши се одупрети свом просветарском нерву, Слободан нам појашњава да се код петролејке или лампе на шпиритус фитиљ у бренеру готово никад не троши, сем ако га не извучете превише па онда и загаравите сулундар, односно стаклени цилиндар. Најлакше је када наиђе на комплетну лампу, па је онда „само“ репаприра, али прави изазови за овог физичара представља када од сасвим обичне ствари, попут стаклене кугле или притискивача за папир, направи петролејку. Оне ипак нису и једина страст овог пензионера.
– Заправо у почетку сам скупљао фењере, од којих су ми били најзанимљивији они „Кордун“, па сам њих и скупљао, пошто ми је било интересантно да их имам направљених у распону од Краљевине Југославије, преко социјалистичке СФРЈ па до данас. Релативно су мале разлике у њиховом дизајну. Она се огледају највише у натписима земље у којој су произведене, односно да ли пише произведено у Југославији на француском, енглеском или српскохрватском...
Живећи у граду, у стану, Слободан ипак највише времена проводи на салашу на самом ободу Сомбора, па му не недостаје воћа и поврћа о којем се ипак брине његова супруга Љиљана. Ако већ не може да плеви, окопава башту или прска и бере воће, пронашао је Слободан начина како да се посвети малињаку или десецима стабала смокве, јабуке и крушке.
– Кад сам коначно изашао из болнице и завршио физикалне терапије, било ми је много досадно јер нисам смео ништа да радим. И тако један дан седнем испод дрвета крушке, узмем један по један плод, ножић и полако их гулим и чистим од семенки. Љиља виче на мене, али опет огулим и исечем ја једно пет кила крушака, направим комину коју ми другар испече у његовом казану. Кад сам мало приздравио, узмем да направим сам себи мали казан и тако смо почели сами да правимо ракију од крушке, али и од смокве и малине, које су мени најомиљеније. Мислим, никада их нисам пробао, али кад печемо ракију увек буде пријатеља па они пробају, они су жири и судије квалитета а ја само намочим мали прст у ракију да могу да је миришем. Мени доста, а чланови жирија се не буне – смеје се Слободан Миловановић, Аладин из сомборског сокака.
Милић Миљеновић
