Чак и код оних који су били скептични према овом признању, јер нису довољно познавали историју Елемира и све оно што он нуди својим мештанима и гостима, недоумице би врло брзо нестале чим би завирили у даљу и ближу прошлост овог великог средњобанатског села. Настанак Елемира на садашњем потезу везује се за име деспота Стефана Лазаревића. Прво насеље било је изграђено изнад обале реке Тисе. У то време Тиса је допирала све до западног обода данашњег села, где је депресија земљишта и данас веома уочљива. Бавећи се риболовом, мање сточарством и земљорадњом, житељи старог Елемира обезбеђивали су себи егзистенцију. На самој обали реке, уз насеље, подигли су цркву и гробље.
Због честих поплава и урушавања земљишта, почетком 19. века село се повлачи ка истоку, на данашње место, где се плански изграђују нове, ушорене улице. Свој економски процват Елемир доживљава крајем педесетих година прошлог века, када је у атару насеља пронађена нафта. На утринама и пашњацима почели су ницати торњеви и друга нафтна постројења која су омогућила да се велики број Елемираца запосли у њима, а рента коју су плаћали да унапреди село. Изградња петрохемијског постројења, фабрике каучука, 80-тих година прошлог века, омогућила је Елемирцима нова, добро плаћена радна места.
И док је с једне стране текла нафта, с друге је протицала Тиса, и дан данас веома важна за житеље села. Крај Тисе је смештено и чувено излетиште Бабатово, удељено 15 километара од Зрењанина и свега пет километара од Елемира. Осим купања у летњем периоду, излетиште Бабатово нуди посетиоцима и могућност бављења спортом и рекреацијом, а гости предах могу потражити и у истоименом ресторану. Они који познају војвођанске оазе природе, без двоумљења ће вам казати да је Бабатово једно од најлепших излетишта у средњем Банату.
Плажа с талпом уз саму обалу, уз терене за спорт и дечје игралиште на обали, налазе се у непосредној близини ресторана „Бабатово“, скривеног под крошњама дрвећа. Излетиште је идеално и за породице са малом децом, али и за све остале генерације посетилаца.
Није, стога, ништа чудно што је Бабатово ономад било и једна од пристанишних станица регате “Вода Војводине”. Овде се, у време одржавања девете по реду регате, окупило око 80 пловила, после чега су се учесници запутили даље – пут Новог Бечеја, а затим и Кањиже, па границе. Односно свих оних места које лепотица Тиса спаја.
На Бабатово је дошао у сасвим опуштеној варијанти да би са пријатељима, у поменутом ресторану, одиграо неколико партија преферанса.
Дошао сам у Елемир мало да се опустим, да одиграм неколико партија преферанса са добрим играчима, јер у Бразилу, нажалост, немам ни времена, а ни друштво за ту игру, поручио нам је својевремено Рамбо Петковић, кад смо се срели с њим крај Тисе.
А они који се затекну на Бабатову приметиће и једну несвакидашњу клупу, уз саму обалу Тисе. Зову је клупа помирења, јер је тако израђена да подстиче блискост и неизбежни додир особа које на њу седну.
Већ сам поглед на њу буди емоције. А романтични призори најупечатљивији су у предвечерњим сатима, у време сунчевог заласка над реком. Кажу да је осмех једина крива линија која може исправити многе ствари. Осмех, а клупа у ствари. Загледана у Тису, реку која носи све бриге, ова клупа никог не одбија. Њена тајна је, заправо, да нас подсети да љубав не треба бити перфектна, само искрена, јер и кад ћутимо имамо о чему. То је њена моћ. А да ова клупа ипак може да прича, сигурни смо да би вам управо рекла оно што смо вам и ми казали овим текстом.
Жељко Балабан
