Претежено је насељено Словацима и Мађарима, али и Бугарима, Србима и представницима других народа. Због својих специфичности, природног окружења и етнолошког наслеђа, током последњих неколико година развија се у значајну дестинацију сеоског и етно-туризма.
Један од препознатљивих симбола белоблатских шорова свакако је дрворед сибирског бреста. С пролећа, а посебно у јуну, када све озелени и природа се покаже у свом најлепшем руху, дрворед у Белом Блату просто изазива усхићење свих посетилаца овог необичног села. Његове разгранате крошње представљају праву добродошлицу путницима намерницима и добар увод у све лепоте ове средине. И то је управо део једне приче о Белом Блату, као туристичкој дестинацији, коју је још 1997. године започео тадашњи Савет Месне заједнице, са ондашњим председником Јаном Хањиком.
Поред многих идеја, једна од интересантних и очигледно добрих, била је и садња дрвореда у главној белоблатској улици. Од уласка у село, па до самог краја, тај дрворед доминира попут водича кроз место, али и постаје заштитник од сунца, ветра или ма какве елементарне претње. Мештани су га прихватили као саставни део сеоског миљеа и посвећују му значајну пажњу. Кречење, орезивање, неговање и заштита дрвореда, задатак је свих домаћина кућа испред којих је брест засађен. С пролећа, на сваке три године, морају се орезати гране, како би се продужио век дрвореду. Многи посетиоци, а и сами мештани, често констатују да би без њега село било потпуно другачије.
Бело Блато је познато и по родама. Баш њима у част, овде је својевремено установљен „Дан рода“, манифестација која је за кратко време постала један од заштитних знакова овог питомог и по много чему специфичног села. Организује се и у славу живота и рађања, јер су роде симбол свега тога.
Све препознатљивији је и Етно центар „Лујза“, оформљен у склопу пољопривредног домаћинства Тошков. „Лујза“ гостима омогућава излетнички одмор у природном амбијенту - уз добру храну, дружење и посматрање домаћих животиња разних врста, бављење ловом и риболовом у оближњем окружењу... Ту је и дуд стар скоро 140 година, бунар ископан пре једног века, сеоско двориште које данас изгледа баш као и онда када су овде пристигли први становници...
Заштитни знак Белог Блата, нема сумње, јесте и производња трске. Кад зими сва села утихну, у овом се, негде из даљине, чују повици. Понеки стих старе панонске песме се отпева, а пара се диже изнад косаца. Тад Белоблаћани секу трску и дену је у купе, а друга група товари и носи на сигурно и суво место.
Због свега овога, али и многих других ствари, мештани сматрају да њихово село треба да се нађе на списку најзанимљивијих сеоских средина у Србији.
Ж. Балабан
