Капија је закључана, позивамо број мобилног телефона истакнут на папиру: „Зови Микија”. Неколико минута касније стиже власник, Милан Мирић. Говори нам да у свом врту поседује више од сто животињских врста из целог света. Ту су фламингоси из Танзаније, сарус ждрал из Индије, ретке птице „секретари”, за које орнитолози још не знају где да их сврстају, нојеви, брдске козе, јелен, мајмуни... Зоо-врт се простире на површини од око 7,5 хектара и обилује вештачким језерима, травњацима и шумарцима.
Мики се жали да му за 33 године постојања Зоо-врта никада ниједна власт ни у месној заједници ни на нивоу Града Сомбора, Покрајине Војводине или Републике Србије - није помогла. Највише му је до сада помогла једна странкиња - Моника Брукнер из Швајцарске.
Мики тврди са су га пре две и по године чак на превару извукли из зоо-врта на сеоску славу како би му украли шест какаду папагаја чија је тржишна вредност 80.000 евра.
Број мајмуна у Микијевом зоо-врту сведен је на један пар. Било би их више, али су искористили малу непажњу власника, није закључао кавез, па су вешти примати подигли резу и побегли. Један је мајмун ухваћен у селу, на банану са омамљујућим средством, тело другог пронађено је неколико километара у Мађарској, а трећем се изгубио сваки траг.
Мики храни црне роде нечим што личи на тек излегле пилиће. „Да, то су мушки пилићи, мали петлови који завршавају на овакав начин. Женке кока носиља остају у животу, а млади петлићи постају храна за моје животиње!”, објашњава нам тужну судбину мушких пилића овај потомак досељеника из Лике, нежења који живи у зоо-врту и за зоо-врт.
Док возимо ка старој циглани у Колуту, уочавамо бројне старе немачке куће карактеристичне по заравњеним забатима какве нисам виђао у другим селима, подсећају на куће какве постоје у планинским пределима Аустрије или Немачке. Неке су од стране нових (већ 75 година) власника, колониста из Лике - лепо одржаване док су поједине очигледно напуштене, а велики број њих је на жалост делимично или потпуно срушен.
На рубу села налази се стара циглана, пропала током транзиције. У њеном комплексу дограђено је (од стиропора и картона) још неколико објеката за потребе филма „Дара из Јасеновца” чији су кадрови овде снимани у октобру 2019.
Међутим, када је снимање завршено, филмаyије су се покупиле и оставиле све објекте на локацији, међу њима је језиви натпис са импровизоване улазне капије логора: „Радна служба Усташке одбране. Сабирни логор бр. 3”. Једне ноћи, мештани су после већања у кафани и доста попијеног алкохола дошли на филмски сет и порушили све што је асоцирало на ужасни усташки логор. Разумљив је био гнев мештана и жеља да се тако нешто не налази на рубу њиховог села али остаје утисак да су продуценти „Даре” у сарадњи са месном заједницом од овог филмског сета могли да направе туристичку атракцију, место где би се туристима и деци из школа још једном говорило о зверствима у усташким логорима смрти.
Стижем у центар села где налази се кафе „Шаран” у којем можете да попијете одличну лимунаду. Одмах поред је плац одређен пре десет година за нову православну цркву, али градња никако да почне. Уз лимунаду ћаскамо са колегом Ашлијем, новосадским новинарем и колутским зетом. Придружује нам се и локални поштар који прича да је према попису становништва 2011. у селу живело 1.328 људи, међутим, тренутно у Колуту „спава” не више од 800 становника. Пре 50 година, на попису 1961. Колут је имао три пута више људи него данас - 2.597.
Недалеко од „Шарана”, налази се католичка црква Св. Ивана Крститеља изграђена 1825. Према причи мештана била је то прелепа црква с лепим оргуљама на којима је пре рата свирала једна Швабица. По одласку Немаца, прво је нестало је звоно, па клупе из цркве, демонтиране су оргуље, а од некадашњег храма остале су само голе зидине с кровом који се урушава. За разлику од оне у Каравукову која је такође девастирана али и откључана па њен један део уличним продавцима воћа и поврћа служи као магацин, ова је закључана. Провирио сам кроз кључаоницу и видео потпуно девастирану унутрашњост са преврнутим клупама и местима на зидовима на којима је некад стајало 14 слика „Крижног пута”. Једино што је сачувано је половина Исусовог кипа који је спасао Борис Машић и однео у свој Музеј Подунавских Шваба у Апатину.
Поред депопулације која је присутна у готово 90 одсто села у Војводини и целој Србији па и региону (готово свих осим оних уз велике градове) - Колут је имао и додатни проблем. Наиме, још седамдесетих година у селу су била жива чак 104 носилаца Партизанске споменице, дакле првоборца 6. личке... Поред њих у сваком домаћинству био је бар по један члан који је добијао обилату борачку пензију. Када су борци НОБ поумирали (данас је остало тек неколико удовица које примају борачке пензије својих мужева) - већина становника је одлучила да се одсели у веће градове. Свака трећа кућа је празна и постоји реална опасност да ово још увек веома лепо место некада настањено вредним Немцима, после поноситим Личанима - за десетак година остане потпуно без становника.
Три километра од изласка из Колута налази се табла која вам говори да сте ушли у Бачки Брег, последње село пред границу са Мађарском. Према попису из 2011. било је 1.140 становника од којих већину чине Шокци-Хрвати. Први помен села је из 1319. а место је опустело доласком Турака. Колонизацијом из 1620. године досељени су становници из Клиса крај Сплита. За разлику од Шокаца из Бача, Вајске, Плавне и Бођана који су дошли 1688. из околине Тузле, ови из Сонте, Бачког Моноштора и Бачког Брега имају карактеристични нагласак - говоре икавицом са акцентовањем последњег слога, па тако кажу: „Хоћеш водеее?”, са веома дугим „е” на крају.
Дечак на бициклу у центру села јавља нам се љубазно, на начин како су то некад радила деца по целој Војводини. Шаље нас у правцу Шокачке етно-куће која се налази у Штросмајеровој 14. Остале улице носе називе: Југословенска, Матије Гупца, Иве Лоле Рибара, Петра Прерадовића...
У центру села налази се Добровољно ватрогасно друштво, споменик мештанима палим у НОБ-у а на самом крају места, што је прилично неуобичајено - католичка црква.
Берег је 1873. захватила епидемија колере у којој је преминуло преко стотину становника села. Након што се епидемија стишала, Бережани су исте године подигли споменик Светом Року, а његов празник, 16. августа, постао је један од заветних дана села.
Стижемо до Штросмајерове 14 где се налази Шокачка етно-кућа испред које нас чекају двојица момака у двадесетим годинама - Мики који се налази на челу „Хрватског културно-просвјетног друштва Силвије Страхимир Крањчевић” и Урош, његов пријатељ из суседног Гакова.
Седамо у хладовину надстрешеног дела дворишта, Мики нам нуди ракију и „водеее”. Око ногу нам се мотају живахни штенци, мешанци далматинца и yек-расела. Након што се окрепили улазимо у Етно-кућу која је уређена тако да изгледа као типичне шокачке куће од набоја са ниским таваницама са почетка 20. века. Пажњу ми привлачи велика и тешка „опаклија” какве су некада док су чували овце носили моји преци чобани по досељавању Шокаца у Панонску равницу.
Остало је још да обиђемо римокатоличку цркву Светог Арханђела Михаила која је подигнута још 1786. и има статус споменика културе од великог значаја. Црква је изграђена на месту старије црквене грађевине из 1740, у духу барока, са препознатљивим утицајима класицизма. Икону патрона храма на главном олтару израдио је Јозеф Ференц Фалконер, члан познате сликарске породице из Будимпеште, који је радио још у неколико римокатоличких цркава у Бачу крајем 18. и почетком 19. века. Сцену Пиета на бочном олтару потписао је 1794. Јохан Георг Бадер, највероватније члан сликарске породице из Ајхштата у Немачкој. Црква је јако лепо одржавана и чиста, дан пре нашег доласка било је венчање па су клупе још увек биле окићене белим тракама.
За крај прича о најславнијем берешком музичару Мики Ивошеву, кога је, далеко изван локалних оквира, прославио Звонко Богдан у стиховима своје широко популарне песме „Не могу се тачно сетит’ лета“:
„Крај Дунава сва су села мала.
Шокица се Буњевцу допала.
Биће вина, шатри и двопрега,
А свираће Мика из Берега.
Мика свира све се заборави,
Не знаш да л’ си у сну ил’ на јави”
Мика Ивошев рођен је 30. маја 1901. у Бачком Брегу. У време опште мађаризације у матичне књиге је уписан као Миклош (Никола). Био је син овдашњег житеља Матије Ивошева (са породичним надимком „Кузмин“) и Моношторке Терезе рођене Мандић. Пет разреда основне школе завршио је у Берегу. Родитељи су му били паори и надничари (бироши), сиротиња са мање од јутра земље, те су радили код богатијих немачких газда у Колуту. Ту је, током Првог светског рата, од једног руског заробљеника, Мика научио да свира виолину, али и руски језик. Уз матерњи шокачки, у школи је научио мађарски, а немачки радећи као бирош, па је касније певао на свим тим језицима.
Као самоук виолиниста прикључио се прво берешком тамбурашком оркестру Мате Балатинца. С њима је већ свирао током Великог рата и непосредно по његовом завршетку. Наставио је да приватно учи музику, па је читање нота научио код берешког Немца Франца Фрање Траксера.
Мика Ивошев је 1921. основао тамбурашки оркестар који је био познат у времену између два светска рата. Свирао је са својим тамбурашима далеко изван Бачког Брега и околних села или Сомбора, где су обично наступали у хотелу „Слобода“ или су за потребе сомборског ХКД „Мирољуб“ пратили на гостовањима шокачке фолклористе. Године, 1936. наступали су за тек покренут Радио Загреб, у лето 1939. свирали су у Макарској, током 1940. на Палићу крај Суботице, а пред почетак Другог светског рата у ресторану „Велики Мостар“ у Београду. Током окупације Микини тамбураши покушали су да свирају по шокачким и буњевачким местима у Бачкој и Мађарској, али су их власти спречавале у тој намери. Мика је 1944. насилно одведен у мађарске „мункаше“ (радне чете), после чега су га Немци одвели на присилан рад у Немачку. Кући се вратио тек након ослобођења 1945.
Свирачка и уметничка каријера виртуозног Бережанина после Другог светског рата више није имала онај замах као раније. Свирао је у сеоској ватрогасној кафани у Бачком Брегу, а лети у Маринковој чарди крај Бајског канала, као и по свадбама, игранкама, те на бројним државним прославама, приредбама и позоришним представама. Како се од таквог музичког ангажмана више није могло зарађивати и пристојно живети, Мика је током зиме извлачио и превозио дрво из моношторских шума, а увече је, мада сломљен од напорног рада, додатно и за ситан новац свирао у моношторској крчми Стипана Кустурина. Његов последњи наступ био је о прослави Велике Госпе, 15. августа 1959. у Бачком Моноштору. У току свирке му је позлило, па је пренесен у сомборску болницу. Већ тешко болесног, по сопственој жељи, довезли су га почетком октобра у родни Бачки Брег и то на прославу сеоског кирбаја где је зажелео да још једном види свој оркестар на делу. Покушао је да им се придружи, али безуспешно. Умро је сутрадан, 6. октобра 1959. До сеоског гробља испратио га је цео Бачки Брег – житељи, жупник, чланови КПД „Силвије Страхимир Крањчевић“, чланови Ловачког друштва са оружјем, чланови ДВД у униформама... Његова супруга Марија (1905-1996) надживела га је пуних 37 година. Бачки Брег и КПД „Силвије Страхимир Крањевић“ организовали су 1998. прву смотру тамбурашке музике „Микини дани“, која ће постати традиционална. Главни гост прве манифестације био је и остао, наравно - Звонко Богдан.
Роберт Чобан
