Настављам даље, пролазим поред једне необичне викендице са дугачким косим кровом од дрвета. Са друге стране пута ту је и велики дрвени крст који је у част Светог Трифуна 2006. подигао мештанин Ђорђе Марић. Нешто даље од пута, у атару угледао сам још једну необичну викендицу. Стижем до ње и схватам да принцип градње „кућа на кући” није специфичност само Београда деведесетих. Ова викендица на равном крову има надограђену још једну „кућицу”. Данас је све напуштено и обрасло у шаш. Снегови се чекају а свадбарског рузмарина овде још задуго бити неће.
Спуштам се кроз један сурдук и скрећем лево ка Нерадину. Пре улаза у село - идилична сцена стада оваца које као да је насликао Чарлс Yons, британски сликар из 19. века. На табли испод натписа „Нерадин” пише „Patliyanijada - 5. и 6. септембар” и десно од њега налепљен је оглас у којем bunaryija Мирославу нуди услуге „бушења и продубљивања свих врста бунара машинским путе и уградњу бетонски цеви свих профила”.
На једној од првих кућа на улазу у селу, са десне стране стоји умрлица. Власница - Милева Јанковић умрла је прошлог лета у 84. години. На трему испред закључаних врата спава мачка која је очигледно надживела своју власницу и као да се нада њеном поврату. У тарабу је уденут и рачун за струју који изгледа нема ко да плати.
Настављам даље кроз село, са леве стране друма, путоказ упућује на чувени „Перков салаш„. Надимак једног од предака породице Иванић постао је назив за овај салаш. Ту је и велика збирка старина од којих су јармови, таљиге, плугови као и разбоји за ткање дрвени кревети и мадраци, огледала и ручно рађена постељина стара око два века дају посебну лепоту овом салашу. Већину људи овде привлачи одлична домаћа сремачка кухиња, на јеловнику су најчешће пилећи или јунећи паприкаш с домаћим мешаним резанцима, парадајз чорба с тиквицама, супа, штрудла с маком или орасима, домаћа ракија, вино и природни сокови. А од слаткиша ту су старински колачи и слатке пите, али и пекмез од шљива, дрењина или шипака, слатко од лубенице, купина, шумских јагода. Уместо индустријских likera, точе се ракија вишњевача и ораховача.
Заинтересовани посетиоци могу да науче како се праве домаћи џемови, слатко и сокови, али и да пођу у шетњу околним пределима, сакупљају лековито биље. Радним данима салаш је отворен за групне посете, а викедом за групне посете и индивидуалне посетиоце.
Пролазим поред неколико сачуваних аутентичних сремачких кућа са оригиналним прозорима. То је, на жалост, постала права реткост посебно од када је државала власницима понудила субвенције за замену столарије па је већина објеката који нису под заштитом државе (али и немало њих који јесу) остала без оригиналних прозора. За задње стране једне газдашке куће видео сам огромно двориште пуно домаћих животиња, бала сламе, пољопривредних машина, једном речи - живота. Сцена такође веома ретка у данашње време у овим крајевима.
У центру Нерадина, са леве стране једноспратна зграда школе која је некада била пуна ђака што, на жалост више није случај. На фасади табла у спомен мештана страдалих у НОБ-у, незаобилазни детаљ из свих сремских села.
Према попису из 2011. у селу је било 475 становника. Према попису из 1991. било је 625 становника, 1953. чак 1.071 житељ а мештани тврде да их тренутно „на спавању” нема више од 300. Видећемо тачне резултате овогодишње пописа али је тужна истина да је село на падинама Фрушке горе у једном од најлепших делова Срема, на пола сата од Новог Сада и 45 минута од Београда - за 70 година изгубило 70% својих становника и налази се пред нестајањем.
Село се помиње први пут 1247. Године 1727. Марија, кћерка Hayi Комнена Георгијевића је у Будиму званично писмом на немачком језику тражила од државе „милост за себе и своју породицу”. Позивала се она на су њени преци као и отац, били заслужни за Аустрију. Цареви, Фердинад Трећи а касније и Леополд Први су им дали племство и поседе у Срему, међу којима и спахилук Нерадин.
Нерадин се налази у долини Нерадинског потока, изворисног крака потока Калињак.
У Крушедолском поменику забележено је као Мерадин. Ту пише и да је 1702. имало 24 дома, а 1734. већ 82 дома. Куга позната као „ириска” није заобишла ни ово насеље. Од укупног броја житеља из 1795. којих је било 968, оболело је од ове болести више од половине становништва, односно 562, а умрло 425 лица.
Прва школа је подигнута је 1799. захваљујуци помоћи Црквене општине Нерадин. Нова школа саграђена је 1873. године уз помоћ мештана и буџета општине. Била је једна од ретких у Срему која је имала своју библиотеку.
Селом Нерадин су током 18-19. века (од 1691) господарили калуђери манастира Гргетега. Ту се на месту званом „Грабовац” налазио њихов „мајдан кречног камена”, из којег се црпео и продавао квалитетан креч. Сваке године духовници су издавали манастирску крчму и земљу у аренду. Приход од Нерадина и пустаре Банковци износио је 5.000 форинти годишње. Према историјским списима 1831. „једну српску поучну књигу” купили су бројни писмени угледни мештани: поп Василије Попадић, кнез нерадински Евтимије Бизумић, учитељ Петар Петровић, арендатор Николај Димитријевић, црквени тутор Нестор Кунић, црквени појац Аксентије Стојановић, адвокат и куратор манастирског добра у Нерадину Јован Поповски, те три земљеделца Јован Јовановић, Гаврил Јевтић и Григорије Живковић „за њихову децу”.
Сремац који је „ошишао свет”
Проналазач који је први изумео ручну машиницу за шишање, популарну нуларицу звао се Никола Бизумић (1823-1906) и рођен је у Нерадину у сиромашној породици. Берберски занат учио је у Иригу и Руми. Шишајући муштерије маказама, дошао је на идеју да конструише машину која би убрзала поступак приликом шишања. Код свог мајстора није наишао на разумевање, па га је напустио и прешао у Руму, где је 1836. положио испит за калфу. Ни ту није успео да прибави 100 форинти да би направио и патентирао своју замисао. Готово празног новчаника, напустио је завичај 1855. и отишао у Лондон, где је нашао финансијере за свој изум који је убрзо почео да се производи и извози.
Енглези су одмах препознали могућу корист од његове машинице, коју су и остварили. За само десет година цела Европа шишала се њом. Успех је био огроман, Бизумић је чак добио и престижну титулу „Сер” а како би лакше успео у свету бизниса, узео је типично енглеско име – Yon Смит. Умро је 1906. године као веома богат човек. Након смрти његова имовина процењена је на 22 милиона фунти. У причи о његовом изуму може да се оде и корак даље, јер су на основу његове машинице за шишање касније направљени додаци за комбајне, косилице које раде на истом принципу.
Имајући у виду да се Бизумић није женио нити имао деце, питање наслеђа остало је неразјашњено. Цела прича носи дозу мистерије, а чак има и елемената завере. У Нерадину, родном селу Николе Бизумића и данас постоји прича да Енглеска неће да исплати новац наследницима и да се ради о суми од неколико стотина милиона фунти.
Преко пута школе налази се Црква Светог Николе, једна од најстаријих у Војводини, саграђена још 1732. Затичем мајсторе који раде на екстеријеру цркве. Горан Савковић, власник фирме која ради на санацији цркве а специјализовала се за конзерваторске радове на објектима културне баштине, посебно сакрале, показује ми како је црква била запуштена пре почетка радова. У дворишту надреална сцена - време је у овом селу стало, али буквано - сат са торња је скинут и стоји наслоњен на дрво.
Олтарску преграду ранобарокног стила резбарио је непознати мајстор друге половине 18. века. Иконе се приписују новосадском сликару Василију Остојићу и његовом помоћнику Јовану Поповићу, а натписом су датоване у 1760. Уколико су аутори икона заиста Остојић и Поповић, то би значило да је нерадински иконостас настао у раном периоду њихове каријере. Остојић је прихватио стил свог украјинског учитеља Јова Василијевича и до краја живота се држао својих уметничких веза са традицијом ранобарокне епохе, што је наручиоцима његових радова потпуно одговарало, судећи по популарности коју је имао и иметку које је стекао.
На архијерејском трону налази се икона Христа. Неколико целивајућих празничних икона малог формата радио је мајстор Јефрем Исаиловић 1778. Зидне слике непознатог аутора представљају библијске свете личности и догађаје као и српске светитеље.
Настављам ка Гргетегу. Примећујем неколико - лепим дрвеним оградама украшених бунара - данас сасвим напуштених и обраслих у коров. Поред једног од њих дрво са шареном дечијом љуљашком - знак да су роде можда ипак решиле да се врате у овом село.
Роберт Чобан
