По свему судећи, ради се о сувениру купљеном у једној француској продавници.
У манастирској цркви се данас чува бутна кост кнеза Лазара.
Мошти кнеза Лазара пристигле у ове крајеве са Арсенијем Чарнојевићем су морале да се у више наврата склањају из манастира. Тако су 1716. због опасности од Турака боравиле једно време у Футогу. Поново, за време Револуције 1848. врднички монаси морају да склањају мошти у Кленак, овај пут у страху од Мађара. Ту су боравили три месеца и онда су поново враћене у Врдник. Почетком Другог светског рата поново су измештене из Врдника, овог пута у манастир Бешеново, где су се налазиле током 1941. и 1942. године и одакле су пренете у Београд. У склопу обележавања 600 година од Косовске битке 1989. враћене су у Манастир Раваница код Ћуприје. Ипак, у манастиру у Врднику постоји један комад моштију (кључна кост) и изложен је у стакленој посуди уграђеној у кивот.
Настављамо бициклом ка Хотелу Термал и наилазимо на католичко гробље са десне стране, које зову још и "словеначко" и "рударско гробље". Међу надгробним споменицима издваја се онај посвећен погинулим рударима у несрећи која се 24. марта 1958. догодила у Руднику црног угља у Врднику: Јерај Љ. Људевит, Мајхеншек Ф. Фрања, Кин С. Иван и Равић С. Слободан.
Пењемо се даље ка руднику и наилазимо на тужне остатке некадашње Термоцентрале која се на сајту Покрајинског завода за заштиту споменика културе Војводине и даље води као "споменик културе од великог значаја" иако више не постоји.
Спуштамо се ка центру места и пред нама је "Господски ред", неколицина отмених кућа и вила које је Рудник у Врднику градио за своје инжењере и директоре између 1908. и 1911. Најлепша од њих зврји празна након неколико неуспешних приватизација. Прескочили смо прелепу сецесијску дрвену ограду и ушли у њу. У једној од просторија леже разбацане стотине докумената из историје рудника... Октобарску награду Општине Ириг из 1981. понео сам за успомену.
Пролазимо крај запуштене граде некадашње Железничке станице око које је до 1969. када је Рудник мрког угља угашен - све врвело од живота. Стижемо до зграде Касине које је пре 13 година када сам прошли пут овде пролазио бициклом - била потпуно запуштена. Пре неколико година је сређена и данас окречена у тамно жуту боју блиста у свом сецесијском сјају. Окрепљење уз кафу и ракију код Ралетових пријатеља чија мајка нам прича анегдоте из историје Врдника. Ту у комшилуку налази се капелица Свете Барбаре, заштитнице рудара која је некада била санаторијум, лечилиште рудара. Затварањем рудника 1969. године, тај објекат је поклоњен Цркви па је преуређен у капелу.
После друге ракије опомињем Ралета да је време за пут и да се педале неће саме окретати ка Врднику и Ривици. На изласку из Врдника пролазимо кроз Нову колнију, насеље које је Рудник Врдник подигао за своје раднике, припаднике 26 нација из целе Монархије, сваки објекат је имао по два стана, заједничко двориште и летњу кухињу. Слично као и у случају станова за раднике Беочинске цементаре - намеће се утисак да су овдашњи капиталисти са почетка 20. века више водили рачуна о естетици и култури становања својих радника него бројни савремени "добитници транзиције"...
Стрмим путем пењемо се ка селу Јазак, чувеном по манастиру и извору воде. Пре уласка у село, скрећемо десно ка манастиру из 1736. испред којег нас дочекује стадо оваца. Током Другог светског рата манастир је претрпео велику штету. Тадашњи директор загребачког Музеја за уметност и обрт, Владимир Ткалчић однео је 79 предмета. Партизани су га запалили у лето 1942, када је изгорео део зграде, Немци су узимали грађу од остатака, а службеник НДХ Антон Бауер однео остатак вредних предмета из манастира. После рата је обновљен.
Настављамо ка селу Јазак у коме све изгледа као да је време стало. Скрећемо десно са главног пута ка низу очуваних панонских кућа у Фрушкогорској улици од којих је једна, 300 година стара, све донедавно, до смрти газдарице, носила назив етно-куће.
Неизоставан "детаљ" у скоро свим фрушкогорским селима - плоча са именима мештана страдалих у НОБ и у злочинима ушташа и нациста у Другом светском рату. Ту је и Црква Св. Николе са раскошним барокним иконостасом који је 1790. осликао Новосађанин Аксентије Марковић.
Враћамо се назад ка Врднику, успут срећемо колегиницу Марију Радојичић и обећавамо јој да ћемо следећи пут доћи на пар сати и дегустирати њен одлични јазачки сир, наравно кршен фрушкогорским винима.
Скрећемо десно ка Иригу и после пола сата окретања педала стижемо у Ривицу. Ту смо од комшија чули да је локални винар, чика Ика, умро пре пар месеци и да његов подрум и виноград није имао ко да наследи, син није заинтересован ("Нису ни орезали виноград!").
У Ривици су фашисти пред крај рата живу спалили партизанку Милену Ћирић, са њом су побијени и спаљени Милан Ћирић и Илија Смиљанић, о чему сведочи спомен табла, а сеоска црква, такође страдала у Другом светском рату, једна је од најстаријих у Срему - из 1734.
Скривена у атару Јазавац код Борковачког потока, на терену којим се сремска равница таласа у падине Фрушке горе, воденица у Ривици дар је човека и природе. Њен точак одавно се не чује, јер су последњи воденичари, деда Ђура и његова жена Клара престали да мељу жито пре више од три деценије. Нови власници, откупили су воденицу, али и велики комплекс земљишта од 25 хектара до Борковачког језера па се очекује да ће Фрушка гора добити још једну занимљиву туристичку атракцију.
Роберт Чобан
