У целокупан процес је бивала укључена цела породица, што је била јача спона ка њеној одрживости. Уз домаће пиће се одувек славило и туговало, испраћало и праштало. Временом, с урбанизацијом и растакањем великих породица и имања било је све мање оних који су у кућним условима пекли ракију, али у последње време сведоци смо великог повратка овог обичаја, па и заснивања бројних малих дестилерија и винарија.
За Дејана Шијака из Опова, још од малих ногу, печење ракије био највећи догађај у животу.
– Уз деду сам учио да печем ракију, и тада смо то радили за кућне потребе. Имали смо по дворишту четири огромне кајсије, које су биле старе више од 60 година, а свака је давала могу вам рећи близу тоне. То је за мене био догађај, замисли као клинац доживљај када возиш култиватор до тог места на ком се одвија цео процес. Имао сам осећај да возим „формулу”. И тако, мало по мало, одлучио сам да и сам купим казан када сам дошао до неког новца, и када сам га донео кући, појавио се проблем - где ћу га поставити. Креирао сам затим приколицу те је постао преносан, а комшије су почеле да ме зову.
Крајцара дала име подруму
– Када смо копали подрум, сећам се, било је лето, изашао сам у ноћ, гледам у то брдо ископане земље и у моменту, на месечини засија нешто у гомили свеже раскопине. Приђем и схватим да је у питању новчић, а када сам га опрао и изгланцао, препознам да је то аустријска крајцара из 1812. године. Нисам нешто сујеверан, али у том моменту је то био знак – присећа се Дејан како је подруму дао име „Крајцара 1812.”
Данас Шијак има два казана од 200 литара и један од 500 и када треба, по селу ради услужно печење, а код куће пече своју ракију. Производи све врсте, од кајсије и дуње која је актуелна, до виноградарске брескве, јабуке, чак и мало малине. Није то исплативо за неку продају, каже, ради то са уживањем, за своју душу, а и да се нађе када неко дође.
– Имам сву неопходну опрему, као да сам професионалац. За цео процес су потребни велики судови, чилери за хлађење, као и машина за одвајање коштица, пумпе за претакање, танкови, дрвена бурад, скупа је то опрема. Ове године нисам баш пуно пекао, недавно сам, ето, правио шљиву, да допуним оно што имам у подруму. Током година се направило неких залиха и сада стоје на одлежавању - прича Шијак. - Пекао сам и ракију од банана, али генерално, нисам задовољан. Уопште ми се не допада. Нисам налетео до сада на неку која би имала укус тог воћа. Можда је проблем у томе што је већ презрела када је ми добавимо. Скоро ми је другар донео ракијицу од шаргарепе, и баш је занимљива, но ја се не бих тиме бавио. За процес ферментације користи пластичну бурад, јер су лакша за одржавање, но након печења иде друга фаза – одлежавање ракије у дрвеном бурету које је незаменљиво, јер течност „дише” и узима из дрвета оно што јој треба. У томе лежи сва чар српског напитка. А како би квалитет производа био што бољи, Дејан каже да је неопходно да воће буде прве или друге класе, без трулежи. У супротином, ракија може попримити киселкаст или горак укус. И док то прича, уводи нас у свој подрум, у ком произведена ракија чека своје време да склизне низ грла.
– Најстарија ракија има око девет година, а ту је шљива из 2020. године, затим два казана дуње, два казана кајсије, два јабуке и казан крушке. Освојио сам и неке медаље на такмичењима – каже Шијак, и послужује нам ракију од шаргарепе коју смо са одушевљењем прихватили.
Није за чуђење што је недавно ракија шљивовица уписана на Унескову репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства, с обзиром на то да одржава породичне вредности, укључује ширу заједницу у свој процес, а неопходна су и одређена знања и вештине за њено спремање. Та титула ће свакако допринети повећању видљивости нашег нематеријалног културног добра и промоцији „живог наслеђа” Србије на националном, локалном и међународном нивоу.
И. Бакмаз
