О животу у селу за “Дневник” је говорио председник Савета месне заједнице Баваниште Жикица Крстић ког смо срели у центру у шетњи са јоркширским теријером Ами, која је његов верни пратилац.
– Од 2017. године сам председник Месне заједнице, када је село добило и водовод, имамо и фабрику воде, прошле године је направљена и обилазница те нам је сада доста смањен саобраћај кроз село, а највећи проблем је канализација – каже Крстић.
Он каже да су планови и жеље за село велике, а стварност је друго, мада се ради.
– Остало нам је да се асфалтира још 2,5 километра улица, прошле и претпрошле године је већ урађено 4,5 километра. Према обилазници сви су прилази асфалтирани. Када питате мештане они на првом месту истичу да је неопходна канализација и депонија, која није проблем само у нашем селу, већ свуда – каже Крстић.
Село броји 6.300 становника. Иако су нам неки мештани рекли да је некада бројало и дупло више, председник Месне заједнице тврди да то није истина и да је у најбоље време бројало 8.000, највише 9.000 становника.
– Јесте било највеће село у јужном Банату, али никада није било дупло више становника него данас – напомиње Крстић.
Имају осмогодишњу школу са вртићем, мада је све мање деце. Ипак, како каже Крстић, разреди су попуњени и деце је довољно. Као и другим селима Војводине, све је више празних кућа, село се бави ратарским културама, али има и засада лековитог биља, међу којима су и Крстићеви.
Село има и амбуланту у којој највише недостају лекари недељом, те становници села иду у Ковин, који је удаљен 11 километара. Идуће године ће решити и тај проблем, тврди председник Месне заједнице, када дозволе запошљавање у здравству.
Село има врло мало незапослених, тврди Крстић, отворена је једна фабрика у Ковину, а у плану је отварање још једне, те потражња посла неће бити проблем.
– Баваниште гравитира према Панчеву и Београду када је посао у питању. Свакако је добростојеће село, има 15.000 хектара обрадиве површине, док је државног земљишта око 200, 300 хектара, што није пуно. Баваниште је још у Југославији било познато по лековитом биљу, а оно се гаји и сада – каже Крстић и додаје да су познати и по манифестацијама “Дани ћирилице” који се одржавају у мају, али и Великогоспојинским данима.
Село нема месни самодопринос, већ се финансира из буyета локалне самоуправе.
– Имамо жеље које они одобравају. Тако смо за идућу годину планирали фонтану, такође смо тражили канделабере у парку, али и да се направи капела на гробљу, коју немамо – истиче Крстић. – У плану је такође и изградња спортске хале, што ускоро уочекујемо, али треба и школа да се реновира. Урађен је пројекат, само треба да се почне са радовима.
Лепо се живело пре, али и сада је лепо, према Крстићевим речима, зависи кога питате. Јер осим што је на челу општине, и сам гаји лековито биље и то на осам хектара.
– Мени је сада лепше, јер су веће могућности да се заради ако човек жели да ради, у односу на неки ранији период – оцењује председник Савета МЗ Баваниште, који се бави пољопривредном производњом лековитог биља.
Он гаји менту, мелису, босиљак на осам хектара, а пошто је велика производња, у плану има и градњу две сушаре.
Чувени мештани Баваништа
Председник Савета месне заједнице Жикица Крстић тврди да имају доста чувених мештана, међу којима је и прослављени одбојкашки тренер Јовица Цветковић.
– Александар Саша Владисављев је такође из Баваништа, тренер “Црвене звезде” и помоћни тренер светских шампионки у одбојци. Из Баваништа је и Деса Петров, која је освојила сребрну олимпијску медаљу за време бивше Југославије – каже Крстић и напомиње да је Баваниште и познато као одбојкашко село и клуб је у првој Б лиги.
– Откупљивачи су ми “Биље Борча” из Београда, љима предајем робу, а они све извозе за Немачку. Прошле године сам испоручио 15 тона менте и од тог посла данас може да се живи у Србији. Произвођача је све више, али је онда мања цена, за мене је боље кад је обрнута ситуација – каже кроз смех Крстић. -Прошла година је била лоша, јер је била велика суша, а биљу је потребна киша. Потребни су наравно и заливни системи. Да је прошла година била кишна принос би био и 25 тона, али опет сам добио добру цену, самим тим и добру зараду.
М. Стакић
Фото: Р. Хаyић
Жикица Крстић са својим љубимцем Ами
