Дворац је потпуно ван функције већ неколико година, али је историја његове пропасти много дужа и траје већ преко 100 година. Први и најозбиљнији „ударац“ дворац у Новом Милошеву је доживео пред крај Првог светског рата (1918г) када га је напустио тадашњи власник, Аларад Карачоњи, иначе праунук чувеног Ласла Карачоњија који га је изградио између 1842. и 1846. године.
Тада је дошло до велике пљачке и из дворца је однето све што се могло однети. Затим су уследиле деценије у којима је Карачоњи дворац служио као резиденција Михаила Родзјенка, руског емигранта и некадашњег председника Руске думе који је у њему живео од 1919. До 1924. године. Пред почетак Другог Светског рата, тачније 1938. године, дворац је откупила општина Беодра (данашње Ново Милошево) па је током рата и немачке окупације Баната дворац служио као душевна болница. После Другог светског рата, у њему су једно време била смештена деца палих бораца да би након тога имао и једну намену која прилично бизарно звучи а то је „Дом за безпризорну женску младеж“.
Од 1960. па до краја седамдесетих година у дворцу је била смештена Основна школа „Милош Попов“, да би 1980. ова палата доживела и други велики ударац када се у објекат усељава хемијска индустрија „Хином“ и у њему започиње производњу детерџената и сапуна. Дворац је преграђиван за потребе производње, дограђени су и теретни лифтови, а огромни метални казани, котлови и цеви у којима су се припремали сапуни и данас стоје у неколико просторија у којима се још увек осећа и мирис хемикалија иако је производња обустављена још 2000. године када је фабрика пропала.
Након тога, дворац се спорадично користи, углавном кроз обиласке онога што је остало њега уз пар организованих културних догађаја док су још неке од просторија биле употребљиве и безбедне, да би последњих година то било сведено на повремене фото сесије посетилаца али и професионалаца. Често се око дворца могу видети младенци који се фотографишу, али и групе манекенки које позирају у још увек врло атрактивном амбијенту Карачоњи дворца. Трајно је забележен и у спотовима наших музичких звезда Гоце Тржан и тренутно ултра популарне Александре Пријовић.
Постојао је и други, нешто старији дворац у Беодри који је порушен, а изградио га је Лајошев брат, Ласло Карачоњи између 1838. и 1842. године. Лајош и Ласло су у селу изградили и цркву са два торња (два брата, два дворца, два торња). Али, овај је дворац срушен после Првог светског рата. И он је био класицистичког типа. Сматра се да су оба дворца у самом врху европске класицистичке архитектуре.
Оно што донекле радује, јесте то да су сва врата и прозори на дворцу читави и у њега се не може ући без кључева, а обзиром да задње двориште дели са једним пољопривредним предузећем, може се рећи да је донекле и заштићен од евентуалних вандалских упада.
Унутра је на неким местима почео да се одваљује плафон, оштећени су и зидови и дрвенарија, али ипак делује да се још увек може интервенисати и спречити даље урушавање дворца познатог и по посебном систему грејања које се ширило кроз зидове.
Дефинитивно је довођење макар до стања употребљивости, за дворац ове величине потребан огроман рад а самим тим и новац и тешко је очекивати да општина Нови Бечеј којој дворац припада, сама реши проблем. У међувремену, било је заинтересованих инвеститора па и купаца, али до реализације није дошло, а последњи пројекат који се разматрао је изградња Спа-центра у дворишту иза дворца уз шта би ишла и његова реконструкција и претварање у хотел.
За сада се све своди на ентузијасте попут људи из Завичајног музеја “Котарка” који се налази преко пута дворца где је и мултифункционални музејски објекат “Житни магацин”. Искра Попов из музеја нас је и повела у обилазак дворца и испричала да се тренутно ради на пројекту којим би се на дворцу направили нови олуци и да је тешко очекивати да се на локалном нивоу уради нешто више од тога.
Поменути “Котарка” и “Житни магацин” су такође некада припадали Карачоњију и били су део његовог економског комплекса, али су упорношћу неколицине људи у претходних тридесетак година приведени намени и сада су најрепре- зентативнији објекти у Новом Милошеву. О том њиховом подухвату писаћемо у наредним бројевима “Дневника”. Истовремено они су јасан показатељ да је могуће сачувати и велики Карачоњијев дворац који је формално већ деценијама под заштитом државе.
Нико Перковић
