Свега пар стотина метара од Дунава, овај објекат су 1900. године подигле породице Фриц и Христић и заправо су то била два спојена летњиковца од којих је преостао само један, док је на месту другог сада нова зграда основне школе.
Наиме, након другог светског рата држава је конфисковала објекте и у већи део дворца је усељено локално пољопривредно предузеће, док је други део све до 2001. године користила основна школа „Моша Пијаде“. Те године школа је пресељена у нову зграду која је направљена на месту срушеног дела дворца који је претходно користило пољопривредно предузеће тако да се пресељење одиграло у свега десетак метара раздаљине...
Неко време након пресељења у нову зграду, школа је још повремено користила просторије Фриц-Христић летњиковца за одлагање реквизита, старог намештаја и сличног, али је убрзо постао небезбедан па је због тога и забрањен улазак у унутрашњост објекта.
Оно што је остало од некадашњег комплекса споља на први поглед и не делује тако лоше. Разбијена стакла на доста прозора, фасада у лошем стању и пукотине на зидовима би се још некако и могли санирати, али озбиљна проблематика дворца Фриц-Христић се види тек када се уђе у њега. А ушли смо кроз један од разбијених прозора и прво налетели на два расходована кајака и гимнастичарски козлић и то у просторијама које се још увек солидно држе. Међутим, улазак дубље у унутрашњост потпуно мења слику о стању у којем се објекат тренутно налази. Отприлике у средишњем делу дворца који је служио као централни ходник и хол школе, пао је већи део плафона са комплетном грађом. Део старих греда које су пале је послаган са стране али је доста шута практично блокирало пролазак даље. Оно што највише плаши јесте да је плафон има очигледну тендецију да настави да се урушава, док његова санација делује неизводљиво.
Протрчавање испод урушеног плафона није била баш насјајнија идеја „Дневниковог“ репортера, али је на срећу прошла без последица. У другом делу дворца још су видљиви трагови ученика који су овде деценијама долазили на часове – понека ђачка клупа и столице, разбуцане свеске и књиге, а у једној просторији још увек на зиду стоји и зелена школска табла. Вероватно најочуванији део дворца је подрум у који нисмо силазили али се са улаза у њега назиру здрави зидови и солидно стање.
У разговору са мештанима нисмо стекли утисак да много жале над судбином Фриц-Христић иако су се многи школовали или радили у њему. Оно што их више брине јесте да је школа у време док је била у старом објекту имала по два одељења у свих осам разреда, док их је данас у новој згради укупно 38, при чему у седмом разреду имају само једну ученицу.
А на крову грана стогодишњег платана
Да се о објекту слабо ко брине, сведочи и огромна грана која се одломила од платана који има година барем колико и дворац, која је пала на кров и по свему судећи тамо већ месецима стоји. На срећу 7-8 метара дугачка грана није пробила кровну конструкцију, али није искључено да ће се и то десити уколико је нека наредна олуја буде „провозала“ по ионако трошном крову.
Слажу се да би Фриц-Христић требало сачувати, али напомињу да је реновирање требало да се уради пре најмање десет година, док је објекат још увек био колико-толико употребљив.
План за реконструкцију и претварање дворца у неку врсту бициклистичког туристичког центра (због близине Дунавске бициклистичке руте) постоји већ неко време, али је нажалост све још увек само у документацији.
Симболично, добар знак за опстанак Фриц-Христић летњиковца у Бачком новом селу, могао би бити пар белих рода које су се настаниле на бандери преко пута.
Нико Перковић
