И што је још занимљивије – можете се паркирате где год вам срце пожели, јер је центар испуњен бројним паркинг местима који, што је необично нашем оку, зврје празни...
- Изборио сам се и да направимо паркинг за бицикле и ево, сви сад ту паркирају – каже поносно секретар МЗ Ђурђево Александар Голуб, додајући да планира још таквих да направи. – Истина, имамо доста паркинг места у селу, али нажалост, људи неће да паркирају 100 метара од центра, него су у стању да колима „уђу“ у самоуслугу, а паркинг стоји празан.
Ипак, није то највећи проблем који мучи Ђурђевчане... Осим што им недостаје канализација, неки делови улица су им и даље без асфалта, а водовод је „жедан“ ревитализације и исправне воде, која би благовремено требало да буде довучена из Госпођинаца.
– Оно што нам највише недостаје и што јако желимо да имамо, јесу деца. Ми волимо децу, али је проблем што немамо где с њима док су родитељи на послу, тачније недостаје нам целодневни боравак . Имамо приватан вртић, дакле постоји алтернатива, али не могу сви да плате да им дете тамо иде. Треба што озбиљније порадити на томе, јер за сад још ништа није конкретно урађено – наглашава Голуб, истичући да су деца будућност, те да треба учинити све за њих, баш као што су недавно увели и педијатра у сеоској амбуланти.
Када је реч о активностима, и те како имају где да проводе слободно време, јер су им у понуди два Културно-уметника друштва – српско „Бранислав Нушић“ и русинско „Терас Шевченко“, а који током године организују бројне концерте и манифестације; имају пикадо клуб и фудбалски клуб; бројна друга цивилна удружења, и чак две славе – Дан села на Ђурђевдан и русинску црквену славу на Малу Госпојину.
Село настало досељавањем из комшилука
На подручју данашњег Ђурђева у 16. веку је постојао посед сремског владике, који је убрзо опустошен. Међутим, 1800. године гроф Шандор Сечењи на том месту насељава 203 српске породице из Темерина, а пола века касније досељавају се и Русини из Руског Крстура и Куцуре. Због чега је село добило име Ђурђево и данас је мистерија.
– И сви све славе, што је још један показатељ да смо хомогена средина – појашњава наш саговорник, додајући да се етнички састав доста променио, те је процентуално гледано Русина све мање, Срба све више, док Рома, потом Мађара и Словака најмање има у селу.
Из тог разлога, сва деца већ годинама у ОШ „Јован Јовановић Змај“ уче на српском језику, а има их око 500 у клупама до осмог разреда.
– Некад је наше место било звано Грашково Село, јер смо имали много произвођача грашка, долазили су људи из целе Србије да овде раде током сезоне. А онда се једноставно прекинуло с тим, као и са хмељом. Чак је и лубенице из године у годину све мање, тако да нам сад доминирају пшеница, кукуруз и нарочито соја. Ипак, имамо добар потенцијал кад је реч о поврћу, па се тако сад узгајају паприка и краставац – вели Голуб, док по питању сточарства могу да се похвале једним пољопривредником који држи велики број грла крава и свиња, као и неколико мештана који држе приватне фарме пилића.
И само још нешто, врло кратко – у наредном периоду у Ђурђеву ће бити реализована три пројекта која су грађани предложили а Општина одобрила, а реч је о уређењу парка, крста у центру и зелене површине испред Дома пензионера, док ће ускоро бити и комплетно уређење парковског комплекса.
Сложни могу све
Еко чесма у центру Ђурђева је вероватно најпрометнија тачка у целом селу, јер у ком год тренутку да погледате у њеном правцу, видећете бар неку особу која дошла да наточи празан балон водом која се сваког месеца контролише. Где, онда, наћи боље место за разговор са мештанима ако не око чесме, око које се задржавају довољно да попричају о свему што их тишти или радује?
Брачни пар Шојић, који се доселио у Ђурђево пре тридесетак година, најбоље дане проводе у мирној средини као што је ово бачко место. Деда Бранко је рођен у Београду, али је живео и радио у Новом Саду, док је његова супруга Весна родом из Жабља, а одлучили су се за Ђурђево јер је Бранкова породица овде некад живела.
– Највише нас мучи здравство, јер имамо само једног лекара опште праксе, а нису сви у могућности да иду у Жабаљ кад морају – каже Бранко Шојић, додајући да у месту немају ни банку, али зато паркинга има толико да „можеш да станеш ди ’оћеш“!
Мештани који су рођени у Ђурђеву примећују бројне промене, али наводе оне које им највише значе...
– Променило се у том смислу да се нешто побољшало, али треба још доста да се ради, јер путеви су најгори – каже Јоаким Рибовић. – Побољшали су се услови кад је реч о продавницама, односно набавци. Раније је била само једна продавница и једна пекара, па ако ниси дошао до пет-шест сати, није било више хлеба. Такође, односи са људима су сад јако добри!
Како Ђурђевчани кажу, у слободно време се међусобно друже, иду једни код других на роштиљ, рибу, котлић, а имају и довољно кафића. А да су сви сложни, могли смо да се уверимо на лицу места, јер смо се у Ђурђеву задесили баш кад русинска гркокатоличка црква Рођења Пресвете Богородице обележава Малу Госпојину, због чега је Русинска улица била крцата шареним штандовима међу којима су мештани радознало циркулисали.
– Било би добро да смо сви уреднији испред куће. Видите омладина шта ради, кидају олуке, шарају чесму, понашају се као да су кул, да би се истакли – додаје огорчено Рибовић. – Ово што се данас дешава у школи, није добро, деца не треба да имају толико права. Култура долази од куће, а знање из школе, а данас нит’ знања, нит’ културе... Да вам покажем који је напаметнији графит од свих овде, ево овај на ком пише „Ред, рад и дисциплина“.
Текст и фото: Леа Радловачки
