Труцкајући се ка самом истоку наше покрајине, те избегавајући рупе и рупчаге на путу од Торка, стижемо до Новог Итебеја – села у ком је свака травка на свом месту, пркосно зелена и по најнеподношљивијем пакленом дану. Они који долазе из овог краја, добро знају да је поменуто место увек било за пример, али и прекор онима који аљкавост не сматрају маном.
– Увек смо се трудили да извучемо максимум из онога што имамо – одговара нам на наше похвале председник Савета Месне заједнице Нови Итебеј Јожеф Керекеш, видно поносан што такав манир негују и у временима кад је све мање мештана у селу. – У последњих десетак година је више од 200 људи отишло у иностранство, па нас сад на спавању има око 700. Мене је овде задржало то што волим ово село. Имао сам понуде да после школовања останем у Новом Саду, па ча и да одем преко, али сам сматрао да је најлакше отићи. Мора неко и да остане! Сад, ако кренем од Итебеја према Немачкој, у сваком другом граду могу да станем код некога, пријатеља, родбине... У генерацији моје ћерке, која је 2019. годиште, рођено је четворо деце, а у иностранству њих шесторо! Ми што смо овде боримо се с ветрењачама, али у свему смо истрајни. Све што урадимо сами, више и ценимо.
Будући да свако мало организују радне акције, како би уређени ужи центар редовно одржавали (а о каквом перфецкционизму је реч, ни фотографије ни речи не могу дочарати), одазову се сви, од предшколског узраста па до пензионера. Чак су и основали Удуржење за будућност Новог Итебеја, које је превасходно задужено за одржавање јавних зелених површина.
– Наши људи су увек били сложни, што доказује да од ’95. имамо капелу, кад је ниједно друго место у општини Житиште није имало. Изграђена је добровољним радом и добровољним прилозима. Друга ствар, док је било самодоприноса, улагало се у село, па смо тако деведесетих имали све асфалтиране улице. Менталитет је такав, људи воле кад је све уредно. Косимо и испред кућа које су празне или напуштене. Тај манир се полако с новим генерацијама мења, али се ми старији трудимо да одржимо ту културу и да млађима својим примером укажемо да се у Новом Итебеју то очекује од свих – наглашава Керекеш.
Кад се заврши с пољским радовима, будући да се мештани махом баве пољопривредом, чека их нова „капитална“ радна акција – сређивање запуштеног житног магацина, односно замена крова и сређивање фасаде, да би му се потом дала нека општекорисна намена.
– Имао идеју да то буде Музеј старих заната, можемо да уредимо двориште, планирамо већи роштиљ за дружења и да буде од користи за све људе. Место има туристичког потенцијала, али није искоришћено. На бициклистичкој стази Темишвар-Зрењанин уз Бегеј немамо ниједно обележје где се шта налази, чак не постоји ниједна приступна стаза тој стази – вели наш саговорник.
А када Новоитебејчани (или како себе зову – Итебејчани, као и мештане Српског Итебеја) реше да одморе од рада, онда се окупљају на манифестацијама. Тако имају „Итебејске зимске сусрете“ који се реализују већ 40. година током фебруара и марта, потом славу села првог викенда у августу (ове године ће бити 5. у том месецу), а у међувремену пецају на једном од најуређенијих рибњака за које је задужено Удружење спортских риболоваца „Фигура“. У току је и реактивирање Фудбалског клуба „Бега“, које ће опет имати екипу након пет година паузирања, а у поступку је оживљавања и Добровољног ватрогасног друштва.
Самоуслужни штанд домаћих производа мештана Новог Итебеја, премда је за сада највише оних које прави фирма „Царротс“ на чијој се адреси – у Улици Маршала Тита 127 – ова импровозована продавница (без продавца) налази, већ месец дана доказује да су купци-пролазници у овим крајевима надасве поштени. На штанду се тако могу наћи пекмези од шаргарепе и цвекле, свеже цеђени сокови, љутеница од шаргарепе, корен пешуна, бели лук, свежа шаргарепа, домаћа чига тестенина, кантарион и етерична уља, и то по симболичним ценама, док се новац убацује у црвену металну „касицу“.
– Идеја није моја, видео сам је у иностранству – каже Атила Патаи. - Немамо никога ко би могао да седи за штандом осам-десет сати, па смо мислили да пробамо са оваквом продајом. У почетку су многи били скептични, али ја сам веровао нашим мештанима да неће бити преваре и заиста, нисмо имали лошег искуства. Штавише, сваки дан смо у плусу.
План је да се до јесени уходају и окупе још локалних произвођача вољних да изложе и на овакав начин продају своје ђаконије. А до тада, највише је производа из баште породице Патаи, која се иначе бави повртарством на око 70 хектара, с тим да шаргарепу узгајају на више од 30.
– Сви наши производи на штанду су прераде од поврћа, углавном шаргарепе, која по изгледу спада у другу класу, јер је крива или напукла, па не знамо шта с њом да радимо, јер маркети неће да је откупе – појашњава Атила, додајући да постоји потенцијал да сертификују своју шаргарепу, јер се узгаја на специфичној црници због чега је доста слађа он оне која се узгаја у другим крајевима.
– Ми увек имамо планова, јер сматрам да ко нема планова, нема ни будућности. Најзначајније што смо скоро постигли је потпуна санација Дома културе, за шта смо добили подршку од Општине Житиште, Министарства привреде, као и од Националног савета Мађара. Такође, потпуно смо средили и вртић, а чекају нас санација зграде Месне заједнице и терена за мали фудбал – напомиње Керекеш, подсећајући да много улажу и у озелењавање села, те да сваке године посаде неколико стотина садница цвећа и бар 200 стабала дрвећа.
Кад би репортаже о Новом Итебеју излазиле у фељтонима, тек тада би можда било довољно простора да се истакне на шта су све мештани с правом поносни. А ако планирате да се уверите у написано, имате две опције како да стигнете до овог банатског места – колима или бициклом, јер аутобуса једва да има, и то само кад је у току школска година.
Текст и фото: Леа Радловачки
