То збрда-здола село, које је већински насељено мађарским живљем, чини се као да нема никакву ману, а његови мештани немају никаквих проблема. Додуше, како смо имали прилику да чујемо, то и није толико далеко од истине.
– Није тешко волети Пачир – каже нам председник Извршног одбора у месној заједници Ото Нађ, а нама није тешко да му поверујемо. – Кад неко прође овуда, може да види да смо мирни, нисмо загађени, а сам центар, где нам је све на истом потесу, с том долином, свако запамти јер је у овој равници баш необично.
И заиста, како се приближавате средишту села, стичете утисак да сте на великим асфалтним валовима који вас уљуљкавају у савршено „скоцкан” амбијент, у којем се води рачуна о сваком детаљу. Куће су уређене, зелене површине покошене и употпуњене украсним биљем, а хлада има на сваком кораку. Чак имају и калдрму усред центра, која се протеже између парка и Реформаторско-хришћанске цркве, која се оглашава на свако четврт сата.
Село Пачир први пут се спомиње 1409. године, и то под називом Пачер. Кроз деценије је мењало мађарске власнике, да би крајем 17. века доживело немилу судбину потпуно опустошеног места. Тридесетак година касније, пачирску пустару насељавају сомборски граничари, да би се пола века касније опет доселили и Мађари. Верује се да име села потиче од назива „Велики До” и да има неке везе с реком Кривајом која пресеца село.
– У Пачиру су Срби и Мађари дуго заједно, око 250 година, тако да су готово у исто време изграђене и Православна и Реформаторска црква – објашњава Нађ. – Имамо баш много мешовитих бракова, тако да никад није био присутан национализам. Сви знају српски, а Срби су научили мађарски. Толеранција је на највишем нивоу, а нисмо имали националних испада и конфликата.
Тренутно око 2.200 људи живи у том готово нестварном селу, будући да многе талас економске миграције води у Мађарску, Немачку, Аустрију, Енглеску... То је довело до тога да у Пачиру буде и око 300 празних кућа, док је, иначе, некад највише бројао око 5.000 душа. Добра ствар је што основна школа још увек има ђаке од првог до осмог разреда и наставу на оба језика, а чак и предшколска установа има три групе деце.
– Они који су остали овде баве се пољопривредом. Ми немамо никакве фабрике па неки путују и раде у Суботици или Бачкој Тополи, а има и оних који сваки дан иду у Мађарску на посао – каже наш саговорник, и додаје да је ситуација с коронавирусом поприлично утицала на оне који раде с друге стране границе.
Него, да се вратимо на празне куће… Откако је пре неколико година прорадила термална бања у Пачиру, која је овог лета нарочито популарна, о чему смо и писали, цена напуштених кућа је вртоглаво скочила.
– Долазе нам људи и из Мађарске да би купили некретнине код нас – наводи Нађ, и присећа се да се доскоро пристојна кућа с великом окућницом могла купити за 4.000-5.000 евра, а сад већ и за 30.000. – Руководство месне заједнице, у којем сам близу 20 година, размишљало је шта би могло урадити у селу да би га оживело. Ипак немамо фабрике, немамо ништа, а градови нам све одвуку. Нисмо мислили да ће ово бити бањски туризам, планирали смо да направимо рекреациони центар и тако да мало поспешимо развој села, и испало је да нам је успело!
Кажу Пачирци да је најпаметнији мештанин Братислав Бегић, кога треба питати све што нас занима. По струци је ауто-механичар, што одају и његове црне шаке, које сигурно нису упрљане у руднику. За себе каже да није мангуп јер се није такав ни родио, због чега није ожењен, али не мари пошто то значи да нема много разлога за секирацију.
– Јел’ имаш неки квар? – на почетку нас пита вредни човек ког смо, додуше, затекли на паузи у локалном кафићу.
Али, ако онај ко није ожењен нема разлога за стрес, онда и онај ко нема ауто, не може ни да има квар!
– Жене су побегле у градове, траже мангупе с парама. Мада, не знам шта има посебно у Бачкој Тополи а да нема овде код нас. Исто је то село као и Пачир – каже Бегић.
Пачирци највише воле мир и слободу коју имају, а које је поприлично пореметила ванредна ситуација услед вируса. А највећа бољка су лоши путеви.
– Направи нам пут од Тополе довде, пиши о томе, критикуј – заповеда Бегић, срачунавши да су тај асфалт и он исто годиште, што значи да имају нешто више од пола века. – Све у свему, добар је Пачир, само су везе лоше, немамо аутобусе.
Међутим, колико год да је сад лепо у селу, макар нама који дођемо накратко, Ото Нађ каже да се најбоље живело осамдесетих година прошлог века, па док није дошло до распада „њихове старе Југославије”.
– Живело се добро, и од пољопривреде, а било је и много више самосталних делатности, што се угасило како су старији одлазили у пензију, па је сад све мање заната – појашњава наш домаћин.
А како сад ствари стоје, пачирска месна заједница брине о свој комуналној инфраструктури, будући да комунална предузећа из Бачке Тополе не могу да опслуже целу општину, те су нека удаљенија села „принуђена” на то да се сама снађу. Мада, не чини се да је то Пачирцима проблем …
– Водимо рачуна о уређењу зелених површина, атарских путева, пешачких стаза, читаве околине и центра – набраја Нађ. – Све улице су нам избеторниране још пре десетак година. Будући да нам је пољопривреда доста важна, трудимо се да и пољопривредницима помогнемо сређивањем атарских путева. Сада нас чека реконструкција водоводне мреже и поправка појединих путева. Водовод нам је стар око 50 година, али има гвоздене цеви, квалитетну воду, па нам је сад због већих потреба мештана потребна и већа количина воде. Имамо и биоскопску салу, коју ћемо ускоро реновирати, док су нам школа и забавиште уређени.
О канализацији и гасоводу није вредело много зборити, пре свега због саме конфигурације села, која прави разлику између делова места и до девет метара надморске висине. Мада, како су нам мештани рекли, њима су септичке јаме „сасвим довољне”, а греју се на струју или дрва, што им је, опет, по мери и вољи.
Леа Радловачки
