- Стицајем околности, сад смо реконструисали стару основну школу и тај пројекат вреди око 300 милиона динара. Асфалтирамо пут према Девојачком бунару, средили смо спортско-пензионерски клуб у Месној заједници, реновиран је Дом културе и поједине просторије за потребе балетске и музичке школе, радили смо прелазе преко пруге, реконструишемо водоводну мрежу за потребе школе, чека нас покривање обданишта јер је кров зубом времена оштећен, уложена су значајна финансијска средства за обнову котларнице за грејање школе и забавишта...
Набрајајући шта је све у том селу уложено, намеће се питање, па шта, онда, не ваља у том месту које се налази у општини Алибунар на самом обранку Делиблатске пешчаре.
- Нажалост, откако је пропао „Агрожив” који је запошљавао око 300 наших радника, више од 1.000 људи је у тим породицама остало без оног елементарног - наводи наш саговорник. - Данас мало њих ради у Панчеву, неки су у основној школи, амбуланти, неки раде при општини. Немамо никакве фирме, ништа што је значајно да се напомене.
Чак и пољопривредници, причамо о оним мањим, једва крпе крај с крајем. Према речима Максимовића, „пољопривредни тајкуни су приграбили већи део земље”, а недавно изграђени ветропаркови тек помало захватају владимировачке атаре.
- Нема ни ту бољитка, наше место нема никакве приходе од тих ветропаркова. За пољопривредне површине које су заузете једни плаћају закуп, а други су их баш купили. Нажалост, ни ту немамо ниједног запосленог - објашњава Максимовић.
Највећа стопа незапослености бележи се код младог живља којег је, свакако, све мање. Некад је у Владимировцу било око 6.000 становника, а сад можда ни 3.000. Људи махом одлазе у иностранство, Београд, Панчево, Вршац. Упркос томе, у селу и даље раде два објекта основне школе „1. мај” - један, реновирани, у самом центру, а други на излазу из места, у Колонији, где иду деца од првог до четвртог разреда.
- Школа може да прими и преко хиљаду ђака, али сад их има око 500 - каже Максимовић. - Некад су била по три одељења, једно румунско и два српска, у генерацији је било око 100 деце, а сад је једно румунско и једно српско.
Девојачки бунар је викенд насеље удаљено од Владимировца неколико километара. Кад одете тамо, кроз шумски тунел свеже асфалтираним путем, стичете утисак да сте на месту које нисте могли ни да замислите: цвркут птица, мир, тишина, свеж ваздух, а опет има и оних који ту стално живе, ресторан, продавнице, велики фудбалски терен, базен усред шуме, кућице и црквица од дрвета - милина. И цео тај део броји око 1.600 викендица од којих не видите ни десетак; све су добро сакривене у дебели ’лад.
- Постоје разне легенде зашто се то зове Девојачки бунар, а једна од њих јесте у сећање девојке која је ишла по воду и удавила се - објашњава секретар МЗ Владимировац Зоран Максимовић, закључивши да је бунар затворен како се не би још која девојка удавила.
Од почетка ове године умрло је око стотинак мештана, а рођено је мање од десет.
- Село је остарило, нормално је да имамо само смрти - додаје секретар локалне Месне заједнице. - Наше село је лепо и велико, може да прими и до 20.000 становника.
Ипак, они који и живе ту имају редовну аутобуску линију, будући да бусеви који крећу из четири околна места пролазе кроз Владимировац. Воз је још увек актуелан, а железничка пруга води, ни мање ни више, него до Вуковог споменика у Београду. Опасан силном шумом, Владимировац се налази на 160 метара надморске висине, па пре два века није било лако копати бунаре, али свака кућа има по један озидан које су пунили, бар до краја шездесетих година прошлог века, када је село добило водовод.
- Ми толико имамо песка да нама киша треба сваки дан - каже Максимовић, додајући да су зато и садили шуме, како би спречили ерозију песка.
Леа Радловачки
Фото: В. Фифа
У овцама тражи спас, али потребан и чобанин
Пољопривредник Никола Бодрожић већ неко време тражи чобанина који би му савесно пазио на 350 грла оваца праменки за приплод. Како каже, од маја прошле године променио је деветорицу јер су сви имали проблем са - алкохолом!
- Можете да им дате пара колико хоћете, али не вреди, алкохол је проблем. Пију! А услови на послу су нормални: плата 40.000 динара, имају храну, дуван и радно време нон-стоп. Држим само овце, а овнове продајем, уколико их чобани не продају пре мене. Држање оваца је задњи стадијум и то ако успе - жали нам се Бодрожић, који је до пре две године имао фарму крава коју је морао да прода јер је, због лошег односа цене хране и млека, био у губитку и до 3 милиона динара годишње на 32 музне краве.
