Наизглед у недођији, то место, које се налази у општини Житиште, одише новим почетком, јер вас дочекују вредни и амбициозни мештани, вољни да своју скрајнуту и успавану лепотицу разбуде, удесе је по својим потребама и тако јој дају нови сјај.
И иако су мали, јер их има свега око 600 становника, траже као да су велики, па тако, миц-по-миц, успевају да добију таман колико им треба да би показали да су промене могуће уз вољу, труд и организацију.
- У Међи је најлепши дух омладине - каже новоизабрани председник Месне заједнице Миљко Миљковић, поносно истичући да је управо због тога и решио да се из Новог Сада врати у своје родно место. - Доста омладине не зна како да испољи љубав према селу, неорганизовани су јер нема ко да их поведе. Ми желимо да погурамо шта и колико можемо, тако се одлучило нас неколико младих да поправимо ствари у селу, па смо се кандидовали за нови сазив Савета. Циљ нам је да унапредимо место и, између осталог, да оснујемо Удуржење младих „Јован Лазић“ и да се преко њега реализују пројекти којима бисмо побољшали спорт, средили село, обезбедили садржај за младе, мобилијар за децу, обновили рачунарски центар у основној школи и слично...
’Вако скоцканог села нигде на свету нема!
- Оооооо, добар дан - узвикује Милорад Денда, док седи за кафанским столом, пијуцка кафу и листа дневну штампу, задовољан што смо му пришли на „чашицу“ дивана. - Како да вас не примамо? Дошли сте у наше место, примамо вас раширених руку! Знате како оно кажу: „Село Међа у банатској равници, протеже се на самој румунској граници.“
Уз овакву атмосферу, у Међи никад није досадно, сложни су и остали гости кафане у самом центру села. А та слога је једна од лепота овог банатског месташцета, а деда Милорад додаје да је, у ствари, јако добра ћуд ту и да су сви уљудни, па ни нема трзавица.
-Да ли има негде на свету боље место од овог - озбиљно нас пита Денда, а ми скоро сигурни да ипак има и потпуно сигурни да морамо да кажемо да ипак нема. - Нигде нема лепшег центра одавде па до Сједињених Америчких Држава. Гледај ’вако: тамо је школа, па црква, Месна заједница, па кафана, па још једна кафана, амбуланта, апотека, пошта, продавница и у средини парк. Да ли сте негде видели нешто тако лепо, скоцкано? Па то нигде на свету нема!
То би све и имало смисла, нарочито што деце не мањка у Међи толико као у неким другим селима, те су мештани посебно и важни кад причају о својој осмолетки која сваке године има прегршт талентованих и паметних ђака који већ деценијама нижу победе на разним такмичењима.
- Желимо и да средимо омладински дом, поготово позоришну салу. Идеја је да једна просторија буде намењена и етно соби, за коју имамо материјал, само треба да оспособимо простор. Свесни смо да не можемо да очекујемо велике инвестиције, али ми свеједно имамо бројне планове и желимо да радимо мало по мало - напомиње Миљковић, додајући да су међу њима и асфалтирање попречних улица, постављање расвете, адаптирање зграде Месне заједнице, проширење гробља...
А где се најбоље могу ослушнути потребе мештана ако не у неке од три локалне кафане? Или на турнирима у фудбалу и баскету? Или у парку? Или, од пре две године, и на рибњаку за који су годинама гребали и на крају се изборили?
Даринка и даље без свог крова над главом
Даринки Вишњевац је током поплава 2005. године страдала кућа, због чега је држава кренула са зидањем нове и напрасно - стала. Подигнути зидови годинама су немо зврјали, док нису почели да пуцају и да се раздвајају, због чега је њен син Небојша решио да узме ствар у своје руке. И док је он с мајсторима успео да обезбеди плочу, кров и столарију на кући, што их је стајало око 4.000 евра, Даринка је на све могуће београдске адресе слала писма тражећи да им обезбеде обећани новац како би се бар након 16 година уселила у свом обећани дом. Како би имало смисла ставити кључ у браву и безбедно преспавати у тој кући, потребно је још око 6.000 евра, што је и свота новца коју тражи од државе да јој обезбеди.
- Оптимистични смо, увек има младих који хоће да нешто раде и помогну, а чак нам и из иностранства шаљу новац да понешто средимо у селу - прича председник Савета, наводећи једну једину ману коју Међа има (наравно на нашу молбу, јер је немогуће да је иједно место баш толико савршено), а то је велика удаљеност од Зрењанина у ком се иоле може доћи до неког посла.
Остали, којима је земљорадња ближа, баве се ратарством, воћарством и сточарством, а у последње време је и све више програмера који свој посао могу да обављају чак и из своје Међе. Да ли смо пропустили још нешто да вам кажемо о овом селу...? Па, можда још то да су остали без граничног прелаза након поплава 2005. године, као и да су родно место Вука Драшковића и надалеко чувеног Џонија Вајсмилера!
Леа Радловачки
