- Прошло је брзо, тако рећи, никада нисмо мислили да ће све толико потрајати, а добро је да нас здравље служи, да смо обоје на ногама, можемо да водимо домаћинство и уживамо под страре дана - кажу сложни супружници, не скривајући задовољство што су заједнички склопили складан мозаик чврсте, успешне и нераскидиве брачне заједнице.
Они сматрају да не постоји неки посебан рецепт за складан и дуговечни брак, али да међу супружницима мора бити љубави, међусобног поштовања, поверења и стрпљења, да би се брак одржао.
- За прославу јубилеја добио сам драг поклон, кутијицу са мозаиком од каменчића на којима је све прецизно набројано, што је основа за успешан брак. Љубав, добро расположење, међусобно поштовање, поверење, разумевање, хармонија, праштање и још неке особености су набројане на каменчићима. Па када сам их све прочитао, схватио сам да нам је то некако свих ових година било у подсвести, али не као неки строго зацртани планирани циљ, него смо успевали да све у заједничком животу ускладимо - каже Бела Шарњаи.
Када су се упознали, почели друговати и неговати међусобне симпатије, које су се касније претвориле у искре љубави, Бела је имао 15, а Ержика 12 година. Упознали су се чувајући краве на пашњаку Јараш, недалеко од Кањиже према Зимоњићу. Бела је већ стасавао у момчића, а Ержика напомиње да тада још није ни схватала зашто је он долазио до њихове куће. Бела се присећа да је једном приликом од Ержике на поклон добио свилену бубу, јер су се у то време њени родитељи бавили узгајањем свилених буба. Знао је Бела да се свилене бубе хране дудовим лишћем, али тај поклон није дуго успевао да негује, али је касније љубав процветала, па су се венчали када је Ержика имала 20 година, а Бела 23.
- Никада нисмо имали неких неспоразума, да би помишљали на развод и никада нисмо ни помишљали да би пореметили односе у породици и оставили децу. Када се тако гледа на живот, онда не треба посебан рецепт за дуговечан брак. Не треба човек себи да поставља неке циљеве које не може да оствари, него треба да има природан, коректан и толерантан однос према брачном другу и породици. Битно је изборити се за егзистенцију породице, не само због себе него и због деце и потомства - сматра Бела.
Госпођа Ержика вели да је радила 36 година, помагала и оцу у радовима у пољопривреди јер је волела те послове, одгајала децу, потом помагала и око унучади.
- Радили смо на послу у предузећу и у домаћинству, похађали смо и вечерње школе, обавеза је било толико пуно да није било времена за свађу. Све у свему, лепо смо све уз договор постизали, а лепо нам је и сада после толико дуго времена које смо проводили и још увек у здрављу заједно проводимо - додаје Ержика.
Белини родитељи су се бавили пољопривредом, у међувремену пола године је радио и кубикашке послове у железари у Зеници, а и Ержикин отац је био кубикаш. Бела је испричао да је завршио пет разреда основне школе, а Ержика седам, колико се тада ишло у основну школу, а касније су обоје осмољетку допунили у вечерњој школи.
- До своје 26.године био сам земљорадник, па сам завршио средњу економску школу, а супруга је радила у паприкари и пољопривредном имању у Кањижи и Новом Кнежевцу и завршила средњу пољопривредну школу. Радио сам једно време у банци, после наставио са школовањем па у Трговинском предузећу „Универзал” две деценије био у комерцијали и као директор, одакле сам и отишао у пензију. Пошто сам на време отишао у пензију у 58.години, нисам се покајао, то ме ваљда и држи, а супруга је у 53. години до пензије доспела као технолошки вишак, такође из „Универзала” - испричао је Бела.
Поред редовног посла, ангажован од стране Привредног суда у Суботици, Бела Шарњаи је две деценије водио стечајне поступке у више фирми у Кањижи, Сенти, Ади и Суботици. Присећа се занимљиве сторије да је у Кањижи на истој локацији водио стечајни поступак за више фирми, које су ту пословале, најпре у текстилној индустрији „Катекс”, затим у „Воћару” и на крају у некада моћној грађевинској фирми „Будућност”.
- Својевремено сам имао намеру да одем да радим у иностранство, али тада се још није могло преко границе, а касније када се могло већ сам био на положају с којег ми се није ишло. Када сам размишљао да одем у иностранство нисам мислио да иду деца, али нажалост унучад је отишла. Унук Жолт, од старијег сина Золтана, већ је осму годину у Шведској, у Стокхолму као физичар ради у научном институту, унука Лаура је психолог и живи у Мађарској. Породица млађег сина Рудолфа је у Сенти, унуци су правници и баве се адвокатуром. Срећни смо да смо доживели да су четворо унучади одрасли и изабрали свој животни пут, а надамо се да ћемо дочекати и праунучад - каже Бела.
Бела и Ержика одржавају окућницу, понекад одлазе до салаша који није одвише удаљен и налази се код фабрике „Керамика”. Салаш је Бела наследио од деде и одржавају га, па се тамо често састају на породичним дружењима.
Милорад Митровић
