Стечај је отворен давне 2002. године, а закључен је брисањем Фабрике шешира „Бегеј“ из Агенције за привредне регистре пре неколико дана.
Иако је некретнине „Бегеја“ купило једно новосадско предузеће пре десетак година, стечај је настављен јер је остало спорних некретнина у власништву фабрике, због којих су вођене парнице. То је потрајало наредних десетак година и, ево, завршено је ових дана.
Када је све продато, намиривани су повериоци редом. Повериоци са обезбеђеним потраживањем намирени су стопроцентно, а у категорији поверилаца са необезбеђеним потраживањем, повериоци другог и трећег реда намирени су стопроцентно, а повериоци четвртог – 23,18 посто. Међу њима су и радници који тужбом пред Европским судом покушавају да дођу до својих давно зарађених и никад исплаћених плата. Стечајни трошкови од 1,7 милиона динара такође су у потпуности исплаћени.
Фабрика шешира „Бегеј“ у финансијским проблемима нашла се крајем 90-их година прошлог века. Агонија се завршила 2002. године отварањем стечаја.
У међувремену, некретнине су продате новосадском предузећу „Теликс“. Иако је било најава да би нови власник могао да покрене производњу, до тога није дошло. Колико је познато, погони су издати у закуп и у њима се одвија нека производња.
Иначе, бренд чувене зрењанинске фабрике препознатљив је и дан данас. Производња шешира, туљака и беретки у граду на Бегеју датира још из 1919. када су браћа Драган очеву радионицу за израду шешира преселили из Меленаца у Зрењанин. Следеће године почела је са радом Фабрика шешира “Браћа Драган”. Крајем тридесетих година имала је 300 запослених, са капацитетом производње који је превазилазио сопствене потребе. Због тога је фабрика започела пласман туљака другим произвођачима шешира на домаћем тржишту, али и да извози широм Европе. После Другог светског рата фабрика је променила и власника и име више пута. Од 1963. пословала је под именом Фабрика шешира “Бегеј”, а онда је уследила транзиција и предузеће је доживело тужну судбину као и многи други упропаштени зрењанински привредни колективи.
Ж. Б.
