Једна од таквих носталгичних прича биће ускоро и зимска жетва, тачније ручно сечење трске, по којем су Белоблаћани били препознатљиви.
- Донедавно се од првих зимских дана, па све до последњих хладноћа пред пролеће, орила песма белоблатских зимских жетелаца. Наоружани ђаласкама, кратким косама, ваговима, српкама и сличним, ручно израђеним алаткама само за ту намену, белоблатски косци су одлазили у тршчана поља пуни енергије и доброг расположења - прича пензионисани директор школе у Белом Блату Милан Недељков, иначе хроничар свих дешавања у овом селу.
У торби, коју су брижљиво припремале супруге, нашли би се повећи комад хлеба, паорска сланина, лук и бриса. Свакако и „енергетски напитак” за подизање радне температуре и добре енергије за тај дан.
- Данас скоро да и нема више тих косача, ни прича њихових из давнина. Временом ће остати само успомене и сећања – истиче Недељков.
Један од преосталих, како сам каже, можда и последњи косач трске на традиционални начин је Миша Курај. Крепки седамдесетогодишњак се и даље „отима годинама“ и попут младића коси овогодишњу трску у Трактор бари. Вели да је ова година била добра за развој трске, али неповољна за сечу и извлачење због високе воде. Но, природи се не заповеда, те је и ово нешто са чиме се белоблатски трскари суочавају.
Ж. Балабан
