– Музеј је радио као самостална институција у оквиру Магистрата, а 1954. године бива пресељен у кућу на адреси на којој се и данас налази – прича Вокоун. – Све до 1979. године функционише као самостална институција, када се прикључује Центру за културу, у чијем саставу је до 2003. године, а онда прелази под окриље Народне библиотеке, као организациона јединица. Постепено смо, адаптацијама простора, направили у приземљу камерни галеријски простор, док су на спрату, у неколико просторија, распоређене сталне поставке.
У првом делу музеја је сажета историја институције, која посетиоце упознаје с портретима личности од значаја за постојање музеја. Изложени су и некадашњи плакати који указују на промене кроз време.
– Налазишта се хронолошки могу гледати од неолита, преко трагова старчевачке и винчанске културе, до позног средњег века. У сталној поставци смо одабрали најрепрезентативнији материјал, тако да покријемо све периоде који су овде заступљени, од неолитских фигурина преко бронзаних урни до римских фибула и средњовековног мача. Најпознатији и најзначајнији предмет пронађен на територији Беле Цркве су Дупљајска колица, и то два примерка, крајем 19. века. Једна садрже барске птице, док су друга без њих. Колица са птицама чувају у Народном музеју у Београду, а примерак без барских птица је у Градском музеју у Вршцу. Од Народног музеја у Београду тражили смо и добили реплику колица ради излагања у нашој сталној поставци, с обзиром на то да се ради о иконичном предмету са ових простора.
Номинација за музеј године
Ове године је Народни музеј у Белој Цркви био номинован за „ИЦОМ” награду за музеј године за 2022. годину. Директор Игор Вокоун каже да, с обзиром на то каква је била конкуренција, огроман је успех и велика част бити уопште у номинацији. Награда се иначе додељује за изузетан допринос развоју музејске делатности, несвакидашњу и ангажовану посвећеност проучавању, заштити, презентовању и интерпретацији културне баштине, а за 2022. годину, као најбољи у Србији, проглашен је Музеј савремене уметности у Београду.
Прекопута археолошких предмета налази се простор, који чува локални иконопис с краја 19. и почетка 20. века, уз још неке важне предмете. Његова специфичност огледа се у комбинацији српског и румунског православног иконописа, а директор музеја објаснио је да је тада српска црква ангажовала румунске уметнике, а било је и обрнутих ситуација.
– Имамо барјак с почетка 19. века, са приказом Светог Спиридона, а са задње стране су чизма, ципела, папуча и парче коже – објашњава директор. – Такође нам је шездесетих година из цркве из Гребенца стигао поклон, са једне стране приказ Светог Николе, а са друге је осликан Свети Спиридон са натписом на румунском. Та застава је с почетка 20. века.
Следећа сала, у којој се организују концерти, промоције књига, књижевне вечери и друге културне манифестације, посвећена је некадашњим Белоцркванима...
– Насупрот томе налази се велика слика доласка Мађара у Панонску низију – прича наш саговорник. – Дело је рађено по наруyбини Магистрата 1896. године, а ту верзију је радио локални сликар Георгије Путник, по узору на оригинал који је насликао Михаљ Мункачи. Контраст амбијенту 19. века дају две скулптуре из овог времена, смештене у средини сале, јер желимо да истакнемо чињеницу да сакупљамо и савремену уметност.
Следећа просторија открива историју Банатске војне границе. Бела Црква је у другој половини 18. и готово целом 19. веку била у њеном саставу, тачније до 1872. године, док граница није укинута. Тада Бела Црква улази у састав Тамишке жупаније.
– Читава војна граница имала је за циљ да буде живи штит Аустрије од упада Турака са Дунава – дочарава слике речима Вокоун. – Поставка почиње тањиром, на ком је осликана сцена када Јан ИИИ Собиески улази у ослобођени Беч. Причу затим прати слика ослобађања Будима од Турака на челу са Еугеном Савојским. Код нас се у збирци издваја и оружје из 18. века. Постављено је и неколико графика, Свети Петар и Павле, заштитиници Беле Цркве. Поред је друга графика на којој се види изглед града из 1852. године са сценом доласка цара Франца Јозефа у Белу Цркву. Нека врста контраста читавој војној историјској причи је део у сали са таблоима и материјалом који се односи на певачка друштва, претече данашњих удружења грађана. Још један битан предмет су два албума, која садрже фотографије карневала из 1913. и 1914. године, а ту је изложен и велосипед, бицикл за који се верује да је коришћен за карневалске дане.
И. Бакмаз
Фото: Ф. Бакић
