Хрватски држављани који свакодневно из Илока и других места овог дела приобаља долазе у Бачку Паланку немају никакве проблеме, јер углавном долазе са личном картом, да пазаре све оно што је овде јефтиније. Међутим, Нештин и Визић су два села која се географски налазе у Срему, али им је администаративни центар општине у Бачкој Паланци. Да би они дошли до Паланке морају да прођу пар километара кроз територију Хрватске, па преко дунавског моста до вароши, а у повратку исто само обрнуто. На том путу налазе се по два гранична прелаза обе државе.
У Нештину кажу да до уласка комшија у ЕУ није било толико компликовано, јер се граница прелазила уз малограничне пропуснице које нису биле скупе. Од када је Хрватска у ЕУ пролазак кроз ову земљу постао је скупљи, јер су потребни пасоши, а, како кажу, ни овај документ више није јефтин, јер укупни трошкови износе око 4.300 динара. За оне који повремено иду у центар општине то није велик трошак, јер пасош дуже траје, али за оне који свакодневно иду у Бачку Паланку и враћају се кући пасош је озбиљан трошак за кућни буyет. Наиме, приликом изласка из Нештина наши цариници ударају печат, па у Батовом Долу хрватски, па опет комшије пре дунавске ћуприје ударе печат приликом изласка из Илока, односно Хрватске, а на крају на уласку у Бачку Паланку, са друге стране моста, опет наши печатом потврде да сте ушли у Србију.
Нештинци и Визићани, а у ова два села живи око 1.000 људи, кажу да им хрватски цариници не праве проблеме, па понекада ударе само два уместо четири печата, али наши ударају, па ударају. У просеку, веле они који свакодневно иду овим путем, у пасошу им остане сваки пут још шест печата. Попуни се цела једна страница, а укупно их је 32, што значи да им пасош траје једва месец дана. Годишње их то кошта око 40.000 динара, а нервирање и израду новог пасоша не рачунају. Мештани Нештина обратили су се Месној заједници са молбом да локална самоуправа интервенише код виших државних органа и да проба да се нађе решење за прескупо путовање и папрене пасоше. Веле, да разумеју наше царинике и полицију, а рекли су им да су добили упутства да обавезно печатирају сваки улазак и излазак из земље. Надају се да ће неко од надлежних имати разумевања за специфичност овог дела границе и проблеме људи који овде живе, ако ништа друго да наши ударе два уместо четири печата у пасош. Посебан је проблем, а решење се не назире, транспорт пољопривредних производа из Нештина и Визића до центра општине који је удаљен 10-так километара. Преко државне границе и кроз ЕУ не може, односно прескупо је, а овде људи углавном живе од пољопривреде.
Преко границе у школу и болницу
У ова два села ради одељење Основне школе „Вук Караyић” из Бачке Паланке, а настава се држи за ученике од првог до четвртог разреда. Старији основци, као и средњошколци свакодневно путују у школу у Бачку Паланку и на наставу не могу без пасоша. За основце трошкове пасоша плаћа локална самоуправа, а за средњошколце родитељи.
Интересантно је да су радници службе Хитне помоћи у бачкопаланачком Дому здравља најспецифичнији у Србији, јер они свакодневно на посао морају да носе и пасоше. Веле да, отприлике сваки други дан имају интервенцију у селима с друге стране Дунава, односно у Срему, те да морају да пролазе кроз другу државу. Кажу да им хрватски цариници и полицајци не праве проблеме, а када примете да имају баш хитну интервенцију пуштају их и без задржавања, односно ударања печата.
Да би дошли да Паланке морају или преко Дунава скелом између Баноштора и Бегеча, што је око 60 километара у једном правцу, а ако су већи терети мора се ићи преко Новог Сада и прелазити преко 100 километара. Очито да су комуникацијски проблеми житеља ова два села компликовани и скупи, па није чудо што се од пописа до пописа само констатује да се ова села празне. Нештин је, на пример, од почетка века са око 1.000 спао на око 500 становника, а преполовио се и Визић.
М. Суџум
