Комеморативном скупу присуствовали су представници јеврејских удружења, Средњобанатског управног округа, Зрењанинске бискупије, а венац су, у име Града Зрењанина, спустили помоћник градоначелника Душко Радишић и секретар Скупштине града Милан Мркшић. Јеврејску молитву за мртве, Кадиш, изговорио је рабин Исак Асиел.
- Импресионирана сам једном реченицом коју сам прочитала, а она гласи: Нису крива деца која имају тако мало знања о историји. Она уче од старијих, а они почињу да забораваљају. Ја бих рекла - не застајкују – поручила је председница Јеврејске општине Зрењанин Љиљана Попов.
Након скупа на Пешачком мосту уприличена је свечана академија под називом „Сећањем против заборава“ у Великом салону Народног музеја у Зрењанину, а затим је у Малом салону ове установе отворена изложба „Сећања“ ауторке Биљане Димкић Крчмар. Окосницу изложбе чине панои са списковима страдалих, преузети из књиге Павла Шозбергера „Јевреји у Војводини“. Они су допуњени архивском грађом Јеврејске општине Зрењанин и Јеврејског историјског музеја у Београду. Замисао је да се више не говори о броју 1280, колико је зрењанинских Јевреја страдало, већ да свака жртва уз дужно поштовање добије своје име и презиме.
Други део изложбе посвећен је зрењанинској синагоги. Ова грађевина је срушена априла 1941. године, одмах након уласка немачких окупационих снага у град. Тиме је питање Јевреја „решено”. Банат је постао прва област у Европи која је била „очишћена“, будући да су банатски Јевреји исте године или током 1942. страдали на Сајмишту и у логору Топовске шупе.
Готово сви Јевреји из овог града, али и из срезова Српска Црња и Јаша Томић, њих више од 1.200, шлеповима су 18. августа 1941. депортовани у концентрациони логор Топовске Шупе у Београду, одакле су неки од њих касније пребачени у логор Сајмиште. Претходно су фашистичке окупационе власти наредиле хапшење свих Јевреја и њихово смештање у затвор, у касарни у Улици краљице Марије, касније згради Пољопривредне школе, где су се налазили под јаком стражом припадника СС јединица.
Јевреји су за Београд транспортовани у две групе. Прва група, у којој су, већином, била старија лица, кренула је око 8 часова, а друга око 12. Транспортовани су пренатрпаним шлеповима, тако да је у њима било несносно, нарочито за старе и болесне а, осим тога, шлепови су били тако прегрејани да су многе особе губиле свест, док су неки већ током пловидбе умрли.
Након зрењанинског егзодуса, најмасовнијег у овом граду током ратног периода, нестала је цела јеврејска популација, јер највећи део припадника тог народа никада није изашао из логора смрти. У граду је остало свега 38 Јевреја, махом оних који су се крили или живели с лажним документима. Њихових рођака и потомака, као и потомака страдалих сународника, окупљених око Јеврејске општине, данас у Зрењанину живи нешто више од стотину.
Ж. Балабан
