Дакле, ко бицикл не зна да вози и плива у мутној каналској води, али и скува паприкаш, може заборавити на матичара и породичан живот, мањ’ ако се одсели из вароши. Док се прве две ствари морају научити док о личној карти још не може ни да се сања, просечног Сомборца отац, кум ил’ деда обавезан је упутити у тајне паприкаша, пре свега рибљег, већ по пунолетству. А за то, сем свеже рибе, паприка мора да буде „онако, једаред“, дакле, првокласна.
Зато је све већа гужва на Безданском путу, на салашу Фрање Шимона, који је не само да је одличан произвођач алеве и љуте паприке већ је и његов кунст прављење посебне пудер-паприке, која од просечног кувара ствара правог мајстора. А у тај, по оцени сваког Сомборца, цењени и угледни занат Фрања је дошао малтене од муке.
– Дуго сам био бравар на одржавању машина сад „покојне“ фабрике хране „Панонка“, па намештаја „Александро“ и кад сам остао без посла, прихватим се на малом комаду од неко пола јутра, производње лубеница – приповеда своје животно прикљученије Фрања, који и данас не одустаје од браварије, кô и друг Стари. – То трајало три године, док ми синови Дамир и Горан, главни помоћници, нису отишли за Немачку, па се „прешалтам“ на паприку у те се пронађем. Пошто немам механизацију, људи ми земљу узору, а ја то после одрадим браваријом. Шимон додаје којида је уз свој комадић земље „нуз салаш“ узео у аренду и суседну њиву од јутро и по плодног чернозема, па ето већег посла.
До сад се, каже, ослањао само на домаће семе, у новосадском Институту за ратарство и повртарство развијено, али ове године ће, уштеде ради, пробати да посеје и другу генерацију паприке „катарина“ онако „с тавана“, па ће видети.
– Повезао сам два заната, браварију и паприкарију, те нисам оклевао да, за разлику од бројних колега, потпуно пређем на млевење паприке у крупари, уместо каменом, те сам дошао до „пудер паприке“, чије су честице далеко мање од оне класичне, што се при кувању далекосежно исплати. Не само да се далеко мање паприке стави већ се и много брже раскува, што је посебно битно за паприкаш, јер се рибље месо лако прекува и распадне. А какав је паприкаш кад је паштети сличнији? – пита се Фрања, и показује најновију машинску аквизицију, крупару с мастодонтским „Северовим“ електромотором.
– Виц и јесте у мотору, довољно снажном и с довољним бројем окретаја да самеље паприку која може проћи кроз сито најмање гранулације, а онда се посебним системом прикупља тај фини пудер – додаје техничке детаље искусни бравар и паприкар на све већој цени.
Наравно, браварија му не помаже само код крупара већ је у складу с мајсторским умећем и сушара, направљена од бродског контејнера, где је све на свом месту. Пре свега, трослојни зидови су у црно офарбани, по дужини окренути југу, да се сунчаним зрацима штеди на загревању, док је пећ, које се зарад чистоће ложи споља, направљена од резервоара великог хидрофора са сложеним системом уграђених металних кутија да би топао ваздух што лакше циркулисао. С обзиром на то да је један од главних проблема за производњу паприке влага која се ствара при сушењу, Фрања је осмислио и систем вентилације, на стропу контејнера, где у једној тури стане и до четири тоне паприке, па добија првокласно осушен производ који је после лако и обрадити.
– Ручно скидамо петељке и вадимо семенке, па је проблем кад на ред дође љута паприка. Шта да ти кажем, не дај боже да руке приближиш лицу, има да ослепиш! Искрено, кад с љутом паприком радим, по седам дана не смем жени да приђем – шеретски ће Шимон.
Мада посао не иде лоше пошто је на гласу и код месара сомборских, поготово у доба свињокоља, Фрања има разлога за незадовољство. Деца нису крај њега, као одлични фудбалери запуцали су у бели свет, снашли се, раде, како каже, глава их не боли.
– Тешко жени и мени пало кад су отишли, али разумем их, млади су, кад ће да живе ако не сад? Што да се пате код наших приватника гуликожа као што им се и отац, па гледао кад ће, и да ли уопште, добити бедну а крваво зарађену плату. Ипак, како се побољшава продаја, јер најбоља реклама је „од уста до уста“ а своје паприке се не стидим, сад и они размишљају о повратку. Наравно, паметни су, знају да треба уложити у модеран дизајн, паковање, амбалажу, па се и бољем резултату можеш надати. Да ли је то довољно да се врате, не знам, али ето, надам се – ипак се невеселом причом заврши посета Фрањи Шимону, мајстору од много заната.
Милић Миљеновић
