Гледајући те големе машине које чисте све пред собом, булдожере и багере које ископавају енормне количине земље и шута сваког дана, Киш се морао присетити својих три до четири хиљаде радника, који су се, наоружани само ашовима и крамповима, прихватили копања 110 километара канала, који је спојио Моноштор на Дунаву и Бачко Градиште на Тиси.
Данас, 211 година након смрти чувеног инжењера који је променио лице Војводине – јер је тим копањем Великог бачког канала од неупотребљиве мочваре која је производила само болештине створено најплодније земљиште Европе – његов гроб и околина споменика стављени су под заштиту државе као Споменик културе. Тиме је, макар делимично, исправљена два века дуга неправда учињена Јожефу Кишу.
Све је кренуло 1791. године када су Јожеф и његов брат Гаврило аустријском цару Леополду II представили план копања канала који би повезао Дунав и Тису кроз Бачку, чиме би се скратио водени пут за 158 километара. У тадашњим условима то је значило скраћивање путовања низводно за десет, а узводно за 20 дана пловидбе.
Одлуку о почетку копања Великог бачког канала доноси Леополдов наследник Франц у марту 1793. године, а у мају су почели први радови. Браћа Киш су потписала уговор са акционарским друштвом, добила су звање директора канала, које је требало да остане у наследству породице Киш, а обећана им је и једна трећина чисте добити, као и десет акција прве класе, од којих је свака вредела по 5.000 форинти. Сомбор је одређен за седиште Привилегованог угарског краљевског бродарског друштва, какав је био званичан назив акционарског друштва, које је, са основним капиталом од 800.000 форинти, почело да гради канал.
Након што је смењен, Јожеф Киш се вратио на положај водећег краљевског инжењера Бачке коморске администрације у Сомбору. У пензију је отишао после 42 године службе, али је добијао само једну четвртину годишње суме због дуга који је одређен по коначном обрачуну са Каналским акционарским друштвом. Последње године живота проживео је осиромашен и огорчен, а преминуо је у Сомбору, 13. марта 1813. Сахрањен је крај канала у Врбасу, где је имао имање. На споменику су, на латинском језику, уклесане речи: Овде лежи Јозеф Киш, по националности Мађар. Да је бесмртан, потврђује Францов канал. Да је смртан, овај хладни мермер.
У то време, изградња канала кроз бачку мочвару представљала је један од већих градитељских подухвата у Европи и већ на старту прокопавања у близини Сомбора, Јозеф Киш се суочио са великим тешкоћама због подводног терена. Трошкови изградње убрзо су премашили првобитне планове, па су руководиоци пројекта, инжењери Јожеф и Гаврило Киш, смењени са дужности 1797. године.
До краја изградње трошкови су троструко премашили првобитно предвиђених 900.000 бечких форинти, али почетком маја 1802, девет година од почетка изградње, канал је свечано отворен. И то без присуства Јозефа Киша. Аустријски цар Франц I, чије име је канал носио, обишао га је 1807. и њиме препловио од Сомбора до Врбаса, чиме је и сам указао на значај овог подухвата. Добар део те сада плодне равнице гледа и Јожеф Киш са узвишења недалеко од канала у Врбасу.
Нико Перковић
