- Мој стриц је био чиновник у Београду, па сам са 11 година отишао код њега, уписао сам Другу мушку реалну гимназију (данас Филолошка гимназија) - прича деда Рада и додаје како се за Београд пловило лађом, па се након Книћанина, Сланкамена, Белегиша, Новог Сада и Бановаца долазило до Земуна и Београда. Неколико дана пред бомбардовање Раду и његове школске другове шаљу кућама, те се он лађом враћа у Тител.
- Сећам се да сам се вратио кући и да је већ сутрадан, 6. априла 1941. бомбардован Београд. Детонације су биле толико јаке, да су се на кућама у Тителу тресли сви прозори. То је било страшно – прича деда Радивоје.
Оно што у Радивоју и данас буди немир јесте сећање на акцију мађарске војске, рацију која је на територији општине Тител почела на Бадњи дан 1942. године и трајала неколико дана.
- Сећам се да је код нас, пред нашу крсну славу Светог Стефана, дошао прота Георгије Парабућски, да свети водицу и да је причао са нама о опасности која може све да нас затекне. Нико није могао да наслути и да очекује тај погром и све што се десило. На дан наше славе, проту Парабућског су ухапсили, одвели га на мошоринску скелу и тамо га стрељали. Осим њега страдало је још много људи. Ми смо имали комшије, браћу Венгецове, који су били рибари и лепо смо живели са њима, и захваљујући њима и нашем пријатељству, спасили се страдања – прича деда Рада.
Како каже, вест о убиствима се ширила шапатом кроз читав Тител, људи су се плашили за своју безбедност јер су у сваком тренутку могли бити ухапшени без икаквог разлога.
- Долазио нам је један рођак, чика Рада Чавић, који је радио на мостоградњи и поправљао мост на Тиси који је био срушен, а како се радило и дању и ноћу он је могао да се креће, па нас је обавештавао успут, враћајући се са посла. Једном је тихо закуцао на врата и само шапатом рекао „Убијају, под лед стављају. Убијају сваку ноћ”. И тако је и било, убијали су свуда, где год стигну, без разлога, оптужбе и суда – прича стогодишњи Титељанин.
Породица Опра била је једна од оних које су за време фашистичке власти протеране из својих кућа, па су тако смештај пронашли у Иригу, код једне породице која им је отворила врата свог дома. Многи су по повратку затекли своје куће опљачкане.
Радивој Опра био је међу 50 Титељана који су 1944. године ухапшени и одведени за Сомбор, те упућени у радни логор код Линца у Аустрији. Ту су шест месеци копали ровове за немачку армију. Ту му је знање немачког и француског помогло да себи олакша положај. Од куће су му послали речнике, па је радио као преводилац. Од Титељана са којима је био у логору, нико није страдао и сви су се вратили у своје родно место. После рата Радивоје завршава гимназију и уписује студије ветерине у Београду, где упознаје легендарног Борислава Бору Станковића, кошаркаша и тренера.
Радивоје је имао ту прилику да ужива и у гледању игре чувеног Моше Марјановића, једног од најбољих фудбалера у историји нашег спорта.
- Гледао сам утакмице БСК-а и Југославије, сећам се да је игралиште било ограђено дрвеном тарабом, а ми, дечурлија, смо се пењали да виримо преко ње, како бисмо гледали утакмицу. Моша је био сјајан фудбалер, то како је он играо не може да се опише речима. Он је и живео у улици којом смо свакодневно ишли на путу до гимназије и често смо могли да га видимо и сретнемо, па смо због тога били веома срећни – каже Опра.
Као ветеринар после рата радио је у Бегечу и Жабљу. У родни Тител се вратио деведесетих, а када му је пре три године преминула супруга, у Тителу му се придружио и син Душан, који се са својом породицом преселио из Жабља, како би бринуо о свом оцу. Ова угледна Тителска породица у својој историји имала је и једног председника општине, што је некада била веома важна функција.
- Мој деда Емил је био кнез, то је као данас председник општине, био је врло школован, ишао је у немачку школу и инсистирао је да знамо и учимо немачки. Тако сам и ја научио код професора Гутвајна из Титела. Били смо вредна породица, некада смо имали 1200 чокота у виноградима, а у бурадима је било око хиљаду литара вина и никад нам вино није пропало, нити се покварило – каже деда Рада кроз осмех.
Деда Рада је прошле године напунио 100 година, а памћење га и даље служи одлично, увек насмејан и расположен за причу и шалу има да каже још много тога, али ћемо то оставити за неки његов следећи рођендан.
Срђан Кнежевић
