Како је појаснио није их било лако направити, јер сваки прозор има шест крила које је потребно укопити и све добро премерити. Приликом израде користио је бели бор, најквалитетније дрво, пошто је зграда под заштитом и радови се изводе према посебним захтевима надлежних институција.
Да је поуздан мајстор, који води рачуна о квалитету говори и податак да је био ангажован и на столарским радовима приликом реконструкције Дома ЈНА, вредног здања и једног од симбола Руме, где је од јесенас смештена библиотека „Анастасије Стојковић“. Ништа од тога не би било чудно да Бојација није самоуки столар.
- Столарски занат ко не воли не треба да ради – кратко је описао тајну тог посла Бојаџија. - Одувек сам волео да радим с дрветом и то ме је интересовало, а ако нешто радиш из љубави мора ваљати. Куповао сам машине и алате и полако откривао тајне заната. Одувек сам желео да неки младић дође и да изучи занат. Међутим, то се није догодило. Изгледа да деца нису више заинтересована за занате и не цене их. Желе да седе у канцеларијама за рачунарима. Руку на срце, посао је тежак, али се од њега може поштено живети и ако сте вешти и марљиви може се добро зарадити - вели Раде. - Ко ће нас наследити, ако се овако настави занати ће изумрети и зато се мора нешто предузети.
Према речима Бојаџије током деценија имао је прилику да ради на домовима многих познатиих личности и имућних породица, али се тиме није никада хвалио, нити се рекламирао. Послове је добијао најчешће путем препоруке задовољних муштерија. Најчешће ради у престонци, а на питање да ли богати имају посебне захтеве, Бојаџија је појаснио да се углавно не мешају у рад столара, већ у договору с њим изаберу изглед столарије, а саму израду и све остало препуштају мајстору.
С. Ковач
