Својеврсни балет који изводи човек у јединству са племенитим животињама, коњима, изазива дивљење колико умећем, толико и чињеницом да се за ову готово артистичку тачку користе најчешће бели коњи, липицанери, који су давно прославили једну од хрватских варошица. Традиција је код ове лепоте од плеса коња све, баш као и код енглеске траве, коју посејеш, заливаш и косиш и тако једно 100-200 година, али не би наш човек био тај, а да, загледајући се у лепоту ових племенитих најчешће белих животиња, не „дода“ мало оног свог инаyијског.
А кад се о инату говори, у Војводини и Бачкој посебице, не могу се заобићи Стапарци, људи инокосни и на своју руку, онако мало увек „у шрех“ и од других, ближих, а некмоли од белог света. Вазда се у Стапару коњ поштовао, јер село је то паорско од давнина, тачније макар од кад су се дунавског гусарења оставили и на плуг прионули, а како је свет напредовао и модернизовао се, мењали су се и Стапарци, па сад уместо радних нонијуса, мирних теглећих коња мађарске расе, у њиховим шталама њиште скоро па искључиво парадни липицанери. Не седлају Стапарци, мањ кад „јуре“ Божић, своје липицанере, већ их скоро па искључиво у фијакере прежу, а да би се и ту од осталог света разликовали, и кочије им нису за керење, већ за скоро па спортско такмичење потребите.
- Први је у селу липицанере запатио Душан Докманов, који је био и први председник нашег коњичког клуба, а сад су у Стапару од неких шездесетак коња сигурно две трећине педигрирани липицанери - сведочи Милан Аперлић, актуелни президент коњарске стапарске дружине. - Није да нама коњи у атару требају, трактори су их одавно заменили, али гре’ота би била да села има, а коња нема. Ди то има, шта би нам наши стари, наши пређи рекли да виде и то чудо?
Тако се пита Аперлић и помало богоради на државу што субвенцијама помаже узгој свакојаке стоке ситног и крупног зуба, чак и перади сваковрсне, али за коње не мари.
- Све је то у реду и лепо је, али не разумем да баш никакве помоћи сељак нема за узгој коња. Па неке државе, као Мађарска, силне новце праве само од школа јахања, а ми ни бригеша за коње... - чуди се Аперлић и упућује нас на кућу Трњакова, који су што шампиони у узгоју, толико и шампиони у њиховом „шофирању“.
Авлија и лепа нова спратна, сва у цвећу, кућа Слободана Трњакова, већ са увек широм отворене капије сведочи о томе да се код правог домаћина долази, код узорног пољопривредника и гостопримника, којем у шталама чак седам липицанера и обашка три ждребета њиште. Скроман и тежачки човек од мало речи, Слободан се због бројности белих лепотана „изговара“ на децу, вели њему би био доста и један, ајде добро евентуално два, али ето кад синови и кћер воле...
- Увек је у нашој кући коња било, крај њих сам одрастао, али већином су то били нонијуси, мирне и трпељиве животиње, али како их је механизација заменила, пре осам година сам купио прву кобилу липицанера, и ето... није да ми треба и да од њих има неке користи, али како да немаш коња, а сељак си? - дели Трњаков Слоба своју зачуђеност са клупским президентом Аперлићем.
А поред тога што предњаче у броју липицанера којима се поносе, Трњакови славу села проносе и у спортској вожњи фијакера, па већ сад у Србији нема никог равног Слободановом млађем сину Драгану, који „тера“ пођеднако добро и двопрег и четворопрег, тако добро да се ни са једне коњарске феште не враћа без првог места. Био то „Хорсвил“, државно првенство, Пољопривредни сајам или тек нека од бројних српских фијакеријада, Драган на дан-два остави скрипте новосадског Пољопривредног фалултета, упрегне два или четири бела ата и покупи своје злато и пехаре. Дотле је то дошло да су Трњакови, у иначе пространој кући, целу једну собу за трофеје и пехаре морали да издвоје, јер млађем брату две године старији Љубомир, студент треће године на Пољопривредном, такмичарски за врат дише, па се на постољима само мењају. А за нервозу љубитеља такмичарске вожње фијакера већ неколико година уназад брине се и тек шеснаестогодишња сестра Александра, која бриљира у јуниорској конкуренцији, па не чуди што је један од посетилаца мајског новосадског пољо-сајма на тамошњем хиподрому, приликом „измене“ браће и сестре на победничким постољима, изнервирано узвикнуо:
- Па кол’ко тих Трњакова има, све су узели!?
И поред свих спортских успеха скромна чељад стапарска не мари за похвале, кажу ни не држе липицанере због неког надметања, али ето, ту су, тимаре их, хране, па што да се мало коњи и не растрче...
Мада и тај спорт није јефтин. Ваљало је у Мађарској код Хенриха Лајтера фијакер купити, а спортског, металног са све диск кочницама, без три, четири хиљаде евра нема. А где су амови, одлазак и боравак на такмичењу, ветеринари... Нека и кошта, али Стапарци од коњарства и фијакера не одустају, јер како каже Трњаков, „држали су коње наши стари, па ћемо их и ми држати. Док можемо. А после“...
Па после ће њихова деца наставити. Јер то тако у Стапару бива.
Текст и фото: Милић Миљеновић
