Према попису из 2011. године у овом градићу живи нешто преко 13.000 становника. Ова јужнобанатска општина махом је окренута ка оближњем Панчеву, иако је Смедерево на свега 13 километара од Ковина.
О животу у овом месту некад и сад са сетом се сећа Ковињанин Бранислав Марковић. Данас, упркос пензији и даље ради, има своју радњицу у којој продаје производе за кућу и хемију. Његов животни пут определила је кошарка, коју је тренирао, а затим био и тренер 15 година, да би радио и у фабрици шећера, затим као комерцијалиста у угоститељско-трговинској фирми док фирма није пропала. Сматра да се некад лепше живело, а да је данас посао неопходан, јер од пензије се тешко живи.
– Већ сам држао продавницу неких пет, шест година, да би то затворио, неколико година нисам радио уопште и сада 5,5 година држим продавницу хемије – наводи Марковић за “Дневник”.
Он каже да је Ковин некада био диван град, а да су пре изградње Ђердапа постојале две велике плаже на Дунаву на којима се купало и до хиљаду и по људи, до две хиљаде људи.
– Имали смо некад и добре спортисте у Ковину, кошаркашки и рукометни клубови су били добри, као и женски рукометни и кошаркашки клубови, па фудбалски, сад је све, као и већина ствари на јако ниском нивоу – тврди Марковић. –Чуо сам пре неки дан на радију, па ми се допало, овим просторима су пролазиле разне војске, а народ је остајао, сад је и народ отишао.
Некада је Ковин имао највеће плате, тврди Марковић, сада су негде при дну листе у односу на републички просек.
– Када је угашена фабрика шећера пре 20 година, отпуштени су радници, 300 запослених за стално и 300 сезонаца, 600 људи је остало без посла. Била су и примања већа, данас се све угасило – тврди Марковић. – Некада је ишао аутобус, такозвани “бис” из Ковина за Панчево. Ујутру у пет сати само вози раднике по стотинак људи је радило и то је била редовна линија, возила је раднике и из Баваништа. Раде и данас, али не знам у коликој мери. На пример, Скореновац, које је било претежно мађарско село, данас је претежно празно, пошто се пола људи одселило у иностранство, али је и из Ковина много људи отишло, доста и у последњих пет година. Знам по својој продавници, колико је људи пролазило и долазило у радњу, сад тих људи нема нигде.
Он каже да када је ишао у Основну школу “Ђура Јакшић” његова генерација је бројала пет одељења по 40 ђака и у другој школи “Јован Јовановић Змај” исто толико. Данас је ситуација другачија.
– Ђака данас има више него пре две, три или пет година, али сигурно нема више него у моје време – истиче Марковић. – Иза Дома здравља налази се Хитна помоћ, нова зграда, изграђена пре четири године, која је пре годину дана отворена, али не ради. Унутра је празна, зграда пропада, у њој се налази десетак клима, које такође пропадају и све стоји празно, никог нема. С друге стране у Ковину се гради Предшколска установа “Нова радост” због већег броја деце, а Марковић каже да се у његовој улици гради и водовод.
М. Стакић
