„Подлих осам” као „Џеки Браун”
Пошто је већ познато да су Тарантинови филмови посвета онима који су га формирали као аутора, сада је очигледно да у том поретку ствари вестерн заузима високо место. Још један детаљ на почетку,
“Подлих осам”, како су код нас превели наслов његовог новог филма, почиње као “Осми филм Квентина Тарантина”, што у старту наговештава одбројавање. Заједно са филмом, ових дана је пуштена и “бува” да ће Тарантино снимити укупно десет филмова, како би после могао да се посвети писању. То да му писање постаје примарни мотив, види се и у “Подлих осам”.
Коинциденција или не, не може а да не западне за око да је нови Тарантинов наслов двоструко референтан. Може да се односи на осам “подлих” филмова, чији је аутор у потпуности, што говори да у овој категорији не жели да рачуна све друго што је радио, а може да се односи и на осам “ружних, прљавих и злих” јунака новог филма.
У цичу вајоминшке зиме, случај је хтео да се ловцу на уцењене главе Џону Руту (Курт Расел) који своју ловину Дејзи Домергју (Џенифер Џејсон Ли) кочијом спроводи у најближи град по награду, на том путу придруже мајор Ворен (Самјел Л. Џексон) и будући шериф Крис Меникс (Волтон Гогинс). Све време екстремно опрезан, Џон Рут ће максимум параноје доживети кад види да се у друмској постаји од зимске олује већ склонила неколицина веома различитих и живописних ликова...
Нема сумње да се Тарантино овде, на свој начин, водио насловима као што су “Дванаест жигосаних”, “Седам самураја”, да поменемо само неке за које знамо сигурно да их Тарантино цени. Друго што је одмах очигледно, јесте потреба да се мимо граница жанра, у причу уведу и елементи трилера, односно психолошке драме. На том плану, атмосфера је најближа филмовима рађеним по романима Стивена Кинга. Наравно, Тарантино не би био Тарантино, да у причи нема много више хумора, за разлику од поменутих примера. И много више крви.
Познавајући базу Тарантинових љубитеља, узимајући у обзир то да се код великих уметника при сваком новом делу у процену укључује целокупан опус, много ће бити дебата око “Подлих осам”. Нешто слично могло се доживети после филма “Џеки Браун” - нешто као: да, све смо ово већ видели, а овај пут чак и није тако добро. Са друге стране, сигурно ће бити оних који би са правом могли рећи да је комплетан угођај - продукција у смислу фотографије, музике, улога, на врхунском нивоу. Драматургија је помало шупља, али чак и ту може да се нађе “прави угао” и натеже да је у дубљим слојевима приказан настанак америчког друштва, борба добра и зла, блабла...
И за крај једна тривија. Након дужег периода, у Тарантиновим филовима нема Тарантина. Нарано, у овој игри речи мисли се на то да га нема као глумца у властитом филму. Да, у филму “Подлих осам” Тарантино уопште делује да је негде другде. Судећи по претходном искуству, то значи да треба сачекати и видети где ће да се појави следећи пут. За сад, није лоше ни погледати “Подлих осам”, било да је реч о једном или о свих осам његових филмова.
Игор Бурић