коју је одабрао за ову прилику. Био је то заправо деби једног српског диригента пред хором “Капела Романа”.
До ове сарадње је дошло захваљујући познанству Ђаковића са др Александром Лингасом, Канађанином грчког порекла, који предаје на Оксфорду и један је од најзначајнијих познавалаца византијске музике ван Грчке, такође и барокне. Лингас је, како указује Ђаковић, основао ансамбл који би се, како му сам назив “Капела Романа” каже, бавио музиком из доба пре поделе на источно и западно хришћанство. Зато им је и византијска музика врло занимљива, те њихово истраживање обухвата и њену традицију у словенским земљама.
Тако је дошао ред и на српску музику, чему су допринели и Ђаковићеви текстови које је Лингас прочитао, као и његов боравак у Србији прошлог априла и за Ускрс, када је имао прилике да чује хор Саборне цркве “Свети Георгије” по диригентским вођством Ђаковића, и упозна многе људе. Након тога је Ђаковићу уследио позив да буде гост диригент хора “Капела Романа” и крајем октобра се то и догодило на два концерта.
Ђаковић је осмислио програм српске духовне музике који покрива период од 18. века и транскрипција хиландарских музичких рукописа, затим традицију српског црквеног народног појања његових записивача (Корнелије Станковић), ауторе 20. века који су обрађивали те мелодије (Јосиф Маринковић, Миленко Живковић, Петар Коњовић), као и оне слободније инвенције, наводи Ђаковић и помиње Косту Манојловића, и Марка Тајчевића. Хор је извео и новија остварења Властимира Перичића, Миодрага Говедарице и Рајка Максимовића. Незаобилазан је био Стеван Ст. Мокрањац с неколико изабраних композиција, које су представљале окосницу овог програма.
- Двоумио сам се за програм, јер ово је хронологија, или хрестоматија, од хиландарских рукописа до Власте Перичића, мог професора, која има укупно 19 нумера и проблематика таквог типа концерта је да “пати” од исецканости, али, с друге стране, нуди хронолошки поглед. Заиста сам изабрао бисере, свако дело је естетика за себе, мада је 85 одсто нумера базирано на појању, тако да има и ту нит појачке традиције која се чује од прве до последње нумере - објашњава Богдан Ђаковић за наш лист.
Овај хор је, по речима Ђаковића, већ певао нека дела наших аутора, као што су Стеван Христић, Рајко Максимовић, Петар Коњовић, Александра Вребалов, али је ово први пут да изводи овакав програм, тако обиман и састављен од различитих дела наших аутора.
- Први концерт је одржан у Сијетлу, а други у Портланду, њиховом матичном месту. Тај први концерт је био страшно узбудљив зато што се догодила огромна разлика између онога како смо на пробама радили, имали смо иначе само четири, мада врло интензивне, и тога како смо, као што обично покушавам када имам са ким, правили музику на лицу места. Мокрањац је звучао потпуно фантастично - истиче Ђаковић.
Овај професионални хор није бројан, како напомиње Ђаковић, а певачима се попуњава како захтева пројекат. Они су начелно мушки састав, са неколико жена у хору, који има до 26 чланова, што је био највећи број када су певали Рахмањинову Литургију, како напомиње Ђаковић, подсећајући да нама познати хор “Глинка” пева и много једноставније композиције с преко 80 гласова. Али, у овом случају баш мања бројност хора “Капела Романа” више говори о томе какав је његов звук.
Н. Пејчић
Жеља – да певају и у Србији
Има планова и за наредно гостовање нашег диригента, али Ђаковић би волео да и хор “Капела Романа” дође овде. Уз жаљење што није успео да организује њихово гостовање у септембру, када су певали у Утрехту, Ђаковић ипак не одустаје од тога, јер каже да му је емотивно веома важно да они дођу у Србију, виде све што можемо да им покажемо, представе се овде и певају, а штогод отпевају, звучи сјајно.
