На књижевну сцену Арсенијевић је ступио романом “У потпалубљу” овенчаним НИН-овом наградом, који је за протекле две деценије преведен на двадесет језика. После боравка у Мексику објављује књигу „Мексико – ратни дневник”, следе илустровани роман „Ишмаил”, с Александром Зографом, роман „Предатор”, који је добио Награду за најбољу књигу у мрежи јавних библиотека Србије, збирка есеја „Југолабораторија”, илустрована новела „Минут – пут око света за 60 секунди”, у сарадњи с Валентином Броштеан, роман „Лет”, као и збирка приповедака „Ово није весело место”.
Шта вас је подстакло да напишете римејк романа „Анђела“ из 1997. и шта је протекло време, у ових готово 20 година, „учитало“ у овај нови роман?
– Можда највећи део труда који сам уложио у рад на овом римејку отишао је на моје настојање да ништа од накнадне памети не упишем у рукопис романа, јер то напросто не би било фер ни према грађи, а ни према читалачким очекивањима. Иначе, ја сам од момента објављивања књиге „Анђела” 1997. био њоме изразито незадовољан и знао сам да ћу једном, пре или касније, озбиљно кориговати тај текст, тј. направити римејк. Касније сам напустио рад на читавој најављеној тетралогији „Cloaca Maxima - сапунска опера” јер ми се поред текста, којим сам почео да осећам све већи замор, заиста читаво питање деведесетих и њиховог тематизовања док још трају подробно смучило. Тако сам пустио време да тече, писао сам друге ствари а кад сам се, ето, готово двадесет година касније вратио том рукопису „Анђеле”, мој главни осећај је био да су се времена уједно и драматично променила а и да се нису променила уопште. Та удвојеност осећаја протеклог времена највише ме је мотивисала на рад на новој верзији.
Читаоцу, бар оном који је проживео деведесете, ликови и неке ситуације из ваших романа су сасвим познати и враћају га на неко доживљено искуство. Колико то препознавање може да утиче на прихватање једног књижевног дела?
– Свако је, наравно, слободан да тумачи књижевно дело како му драго и сви ми, процесом читања/гледања/слушања/доживљавања, ангажујемо целокупно своје искуство, а то омогућава не само књигама већ уметности уопште толико широк дијапазон тумачења. Наравно да људи који су преживели деведесете на овим просторима имају изразито мишљење о том периоду. Али истина је такође да и млади људи, који тада вероватно нису ни били рођени, могу да створе изузетно снажан доживљај тог времена и да, поврх тога, нађу и додирне тачке с добом у ком сами живе. На жалост.
Настављајући причу из романа „У потпалубљу“, у новој књизи 1992. представљате као годину у којој се „стварност претворила у дуги, депримирајући низ смрти и одлазака“. Да ли смо по вашем мишљењу успели да се извучемо из тих кошмарних година у којима живе јунаци ваших романа?
– Делимично ипак јесмо и било би у том смислу заиста нефер и према прошлости и према садашњости уколико бисмо тврдили да нисмо. Сви они што непрестано завијају како „никад није било горе” могли би мало да седну и присете се свих чистих ужаса деведесетих пре него што наставе с том својом вечном литанијом. Они други, заљубљеници у „веселе деведесете” требало би да се доведу у ред и уведу мало више одговорности у свој поглед на прошлост. Дакле, времена су данас невесела, али ни за поредити с оним армагедоном кроз који смо животарили читаву једну деценију.
Нина Попов
Танки појединачно, јаки као регион
Из перспективе оснивача издавачких кућа „Ренде“ и „Рефлектор“, која се бави аудио књигама, затим књижевног фестивала „Крокодил“, али и успешног писца, како видите нашу културну, а пре свега књижевну сцену?
– Пре свега, када ја кажем „наша” културна или књижевна сцена, притом заиста не мислим на некакву српску националну репрезентацију већ на културу и књижевност које се стварају тј. пишу на свим варијантама неименованог полицентричног језика који смо некад звали српскохрватским а данас неизговорљивом скраћеницом б-ц-х-с. У том смислу, сцена је интересантна, разнолика и жива. Свака анализа било које од појединачних „сцена” унутар те могуће велике сцене оставља знатно другачији утисак. Српска књижевност је досадна, хрватска у дубокој кризи, словеначка непостојећа, босанска безнадежно распршена, црногорска располућена. Међутим, књижевност региона заједно узев даје довољан број активних и квалитетних актера да би потенцијално могла на европској или глобалној арени да се представи као једна од најпотентнијих савремених књижевности, како је некад с изразитим успехом учинила „латиноамеричка” књижевност инсталирајући се као велика светска књижевност. Бојим се, међутим, да су код нас суревњивости и даље изразито високе и да је тако нешто још увек немогуће.
