Прославио се остварењима „Поколење” о сазревању младића у ратним условима, „Канал” с радњом смештеном у време Варшавског устанка 1944. и „Пепео и дијаманти” о избијању сукоба у Пољској након Другог светског рата.
Потом следе још познатији „Човек од мрамора“ о хероју рада из социјалистичких педесетих, ремек-дело „Човек од железа“ посвећен штрајковима из седамдесетих, који је 1981. награђен Златном палмом у Кану, те историјску драму „Катин”... Био је четири пута номинован за награду Америчке филмске академије, а почасног Оскара за животно дело добио је 1980.
– Вајда је 2005. добио и најзначајније признање Палићког фестивала, Награду „Александар Лифка” за изузетан допринос европском филму – подсећа у изјави „Дневнику” Радослав Зеленовић, дугогодишњи директор Југословенске кинотеке. – Био је најзначајнији представник пољске школе филма, који је безмало цео свој опус од педесетак филмова посветио Пољској и Пољацима. Али значајна је његова веза и са нашом кинематографијом. Рецимо, једно од првих приказивања „Човека од мрамора” ван Пољске било је на фестивалу у Сопоту, када смо једва дошли до копије, јер је Вајда због тог филма већ имао проблема код куће. А 1962. је у Београду по сценарију Свете Лукића снимио „Сибирску леди Макбет” са Љубом Тадићем и Оливером Марковић, која је за улогу Катерине Измајловне освилија и Златну арену у Пули.
М. С.
