Андреас Дрезен је рођен 1963. у Источној Немачкој. Прве аматерске филмове је снимао још као тинејџер и убрзо ће се прикључити ДЕФА студију за игране филмове у Источном Берлину те чак радити и као асистент режије у то време изузетно важном источнонемачком аутору Гинтеру Јулијусу Херману Рајшу, аутору филмова "Антон мађионичар" и "Невеста". Његов дебитантски филм “Тиха земља” из 1992, трагикомедија о догађајима у Источној Немачкој у време распада Совјетског Савеза, донео му је, међу осталим, и Хесен филмску награду, као и Награду немачке критике. Уследио је потом подужи низ награђиваних филмова, попут "На пола степеница", који је освојио и Сребрног медведа у Берлину. Захваљујући се на награди, Дрезен је рекао да постоји много филмских фестивала, али да се једино на Палићу може у филмовима уживати и о њима разговарати у потпуно опуштеној атмосфери.
У свом слову захвале, Ристановски је признао да је искрено узбуђен, како давно није био због неке награде, како због чињенице да она потврђује да "неке приче које стварамо вреде", тако и због пређашњих добитника Лифке, уз чије је филмове глумачки стасавао, а сада се и сам нашао у њиховом друштву. Никола Ристановски је рођен 1969. у Острави (Чехословачка), да би се 1978. са породицом преселио у Тетово (Северна Македонија). Од 1994. првак је Македонског народног театра а већ годинама је и придружени члан Народног позоришта у Београду, где такође има звање првака. Играо је и диљем региона, од брионског театра Улисис до Црногорског народног театра, добивши за врхунске интерпретације и низ признања, попут Стеријине награде (Ахмед Нурудин у представи “Дервиш и смрт”) или Златног ловоровог венца на МЕСС-у (Дон Жуан у истоименој представи). У његовом портфолију су и улоге у више од педесет филмова и серија у региону, попут Хаџи Замфира (“Зона Замфирова”), Трендафилов (“Ослобођење Скопља”), Арчибалд Рајс (Сенке на Балкану), Јаша Томић ("Име народа")...
Шпанска мултимедијална уметница Марија Кањас, добитница награде Андеграунд спирит, коју Фестивал еврпског филма додељује за изузетан рад на пољу независног филма, свој је стил градила од раних деведесетих година прошлог века, бавећи се својеврсним колажирањем у домену видео арта, класичним и експерименталним филмом, фоунд фоотаге техником и бројним другим видео ресурсима. Будући да јој је на идејном плану фокус на критичким дискурсима који, на духовит начин, пропитују колективитет, традиције, стереотипе, родове, и бројне друге неуралгичне тачке шпанског друштва и цивилизације у целини, Марија Кањас је рекла да је заправо њен циљ да “хорору свакодневице супротстави хумор”...
Фестивал европског филма Палић се сутра завршава доделом награда најбољим филмовима у Главом такмичарском програму, као и у селекцији Паралеле и судари.
М. Стајић
