донео и признање „Извођач године“ (по избору жирија часописа „Музика класика”), наша врхунска уметница је приредила још једно импресивно вече у Београду, овог пута у пуној свечаној сали Скупштине града. И сада смо присуствовали инспирисаном, слободном, полетном и пасионираном музицирању вођеном снажном енергијом и сигурношћу искусне, веома сконцентрисане и посвећене интерпретаторке.
Три велике цикличне композиције протекле су у јединственом, целовитом луку, у интензивном и константном замаху чак и улирским одсецима, управо опчињавајући публику, на коју је таква посвећеност предавања имала и посебно дејство. Прво смо чули Бетовенову Сонату у Е-дуру, оп.109, дело једног новог садржајног света и „разведрене“ атмосфере, продубљених контраста и одсечних потеза, али и пластичних, певних линија, истовремено и „класично“, али још више романтичарски осветљено. Наглашено двојство расположења и карактера остављало је дубок утисак, доказујући да у „целој музици не постоји ништа што би се могло упоредити с Бетовеновим делима“.
Управо „Белинијевски“ испеваним лаганим ставом (30. по реду композиторове сонате) успоставивши директну везу с јединственом Шопеновом кантиленом, која и поред дубоке романтичне узбудљивости и тематског богатства, чини основну изражајну потку потом изведене, чувене Сонате у бе-молу, оп.35, Рита Кинка је креирала интерпретацију такође великих контраста, преовлађујућем снажном немиру главне идеје супротстављајући раскошну мелодичност, пренету и на остале ставове. Наглашену драматичност Скерца (други став) ублаживши смиреном болном мелодијом његовог средњег одсека, врхунац је постигла у посмртном маршу трећег става, најпознатијој погребној корачници у музичкој литертури. И када смо мислили да се ништа не може упоредити с нарочитим утиском створеним у ноктурновској атмосфери маштовито донетог централног дела ове јединствене тужбалице, уследио је попут фантазмагорије, без застоја и освртања, нови климакс у готово опсесивном финалном Престу композиције.
Ако нас је пијанисткиња уверила да је у Бетовеновој и Шопеновој музици изразила сву своју сензибилност и фантазију, сва разноврсна и противречна романтичарска, али и лична расположења, на крају нам је поклонила и сопствени аутентични доживљај Шумана преточен у поетску очигледност сасвим ретке врсте, изражен клавирским колоритом готово оркестарске пуноће и звучности, али и великом пијанистичком покретљивошћу и инструменталним виртуозитетом. Тумачећи нам кроз Карневал оп. 9 богати ауторов свет прочитаних књига, помешан у машти с личностима из круга у којем се кретао, удружујући их с ликовима Шопена и Паганинија, или љубљеним женским особама, најзад и са својим двојним бићем ентузијасте и меланхолика, означеним псеудонимима „Еузебијус“ и „Флорестан“, или „мајстором Рароом“, с којим је композитор тежио ка древној мудрости и спокојству, Рита Кинка је (крунишући својим наступом ревију пијаниста који су се огледали на 6. Шопен фесту), управо величанствено заокружила, сада већ чврсто етаблиран фестивал посвећен највећем песнику клавира.
Марија Адамов
