(како се дефинише - фестивал - реч француског порекла) у Крагујевцу, Вршцу, Ужицу, Суботици, али и многим другим местима, где се такмиче позоришта из иностранства и Србије, односно њихова сценска остварења уоквирена одређеним концептом самог фестивала или неког лица, најчешће селектора. Наравно, Јоаким интер фест, фестивал класике, Југословенски позоришни фестивал – без превода, Дезире, само су почетак сезонског низа, јер се фестивали као догађаји настављају и током зиме, али и пролећа, те уз премијере обелажавају театарски живот у Србији. Њихов број очито није мали, те стога одавно постоји и упитаност, да не кажем скептицизам, спрам толко великог броја смотри на којима се презентује театарско умеће у Србији.
Мислим да су позоришни фестивали значајни пошто су они један од примера децентрализације културе – а тог процеса мало има осим што су свима пун уста – јер већина ових културних манифестација се одржава изван центара – Београда и Новог Сада. Друго, не мање важно, фестивали су међусобни трансфери културе, што практично значи да на периодичним смотрама далеко од центара публика има прилику да за пристојна средства (што данас није занемарљива тачка) види оно што сигурно не би успела јурећи у градове где је представа настала. Тако фестивал испуњава и ту социјалну димензију. Треће, фестивал је свечаност, те ако се домаћини мало потруде, током тих свечаних дана, заиста могу да приреде суграђанима и гостима прави спектакл, те да град у којем се фестивал одржава има ореол престонице културе, тог месеца или региона наше земље. То наравно није иронично, јер многи градови у нашој земљи збиља таворе у мраку јавног живота, поготово у области културе. Уосталом најновије истраживање показује да пола градова у Србији, а бројни су и у Војводини, немају чак ни специјализовану књижару.
Постоји, наравно, или се то мени чини, још низ позитивних карактеристика које дају за право тези да су театарски фестивали, без обзира на њихов број, важан сегмент културне свакодневнице у Србији.
Има и негативних примера јер многи фестивали немају јасан концепт, некима недостаје озбиљна селекција, други се пате са техничким условима, пети немају довољно средстава. Све у свему, и поред проблема и мањкавости, театарски фестивали су углавном организационо и финансијско опредељење локалних самоуправа, те државу (поготово ове године) не коштају много или ништа.
Милош Латиновић
