Роберт Зеталер (1966) је аустријски писац, сценариста и глумац, који је већи међународни успех постигао својим романом „Читав живот“, а занимљиво је да је недавно глумио и у Сорентиновом филму „Младост“.
Радња „Трафиканта“ почиње у Аустријској провинцији у лето 1937, када је седамнаестогодишњи Франц принуђен да почне да ради пошто је у олуји погинуо богати љубавник његове мајке. Она га шаље код још једног бившег пријатеља, Ота Трњека који држи посећену трафику са дуваном у Бечу. Даља радња подсећа на помало на занимљиву комбинацију Остеровог филма „Дим“ (у ком је продавница дувана главно окупљалиште галерије ликова из Бруклина), и атмосфере благо надреалистичког хумора карактеристичног за кинематографију Јижија Менцела.
Наивни и безбрижни Франц доживљава сексуално буђење у Бечу у ком се све више продужавају сенке националсоцијализма који све више јача. Франц је за то време обузет љубављу према Чехињи коју је упознао у забавном парку, и која му стално изнова измиче из руку. Новооткривени однос према женама покушава да рашчлани и разуме кроз делом шаљиве, делом озбиљне разговорие са Сигмундом Фројдом који с времена на време свраћа у трафику Ота Трњека.
Док је Франц занет љубављу готово слеп за све шта се дешава око њега, Ото бесни на апатију суграђана који не чине ништа („Некоме су руке крваве, а други само стоје и ћуте, то је увек тако!“). „Трафикант“ се се може читати и као носталгични каталог бидермајера у Аустрији, препун кичастих разгледница са позлаћеном месечином над језером Атер, свилених рукавица, безбројних попијених кригли пива, кобасица, киселог купуса и супа са резанцима.
У књизи је стални хумор упадљиво контрастиран све мрачнијим сликама које откривају озбиљност друштвено-историјског фона у који је смештена радња. Аутор поставља питање слично оном које је Андрић (свакако далеко озбиљније) постављао, а то је да ли је могуће игнорисати друштвено политичка збивања и живети у свом малом волтеровском врту, или је пад у историју неизбежан за сваког појединца.
Иако потеже озбиљне теме, Зеталерова књига тешко да може да одговори на питања која поставља. „Трафикант“ је пре козерија него озбиљан роман, и увек је превише шаљива и површна, а ликови крајње неубедиљиви и на нивоу карикатуре (Франц је без икакве карактеризације, Фројд је пре досетка него лик), па тешко да могу изазвати дубљу реакцију код читалаца. Заправо, „Трафикант“ би био далеко успешнији као приповетка, или чак новела, док је овако у форми романа, ма колико давао упечатљиву и шаролику слику предратног Беча, и даље помало танак и неубедљив.
Настасја Писарев
