Виржини Депент (1969) је француска списатељица и синеаста, које се првенствено интересује темама урбане маргине, сексуалности, и положаја жене. Виржини Депент се прославила контроверзним филмом „Кресни ме“ који је режирала према својој истоименој књизи. Она важи за ако не контроверзну, оно свакако неконвенционалну јавну личност – не само што је писала о маргини, већ никада није скривала да је то био живот који је заиста познавала и живела. У младости је хонорарно писала о музици за магазине, била собарица, објављивала критике порнографских филмова, али и радила као сексуална радница у салонима еротске масаже и порнографском театру. Данас је једна од најчитанијих француских ауторки, са десетак објављених романа иза себе, и Гонкуровом наградом.
Критичар „Гардијана“ њену књигу „Вернон Троден“, смештену у 2014, тек нешто пре напада на редакцију Шарли Ебдоа, уз Уелбеково „Покоравање“ које је изашло непосредно после, поставља као различите делове исте слагалице која приказује модерну Француску, у свим њеним нијансама сиве.
Главни лик је Вернон Тродон, средовечни антихерој, некашњи власник продавнице винилских плоча која је пропала, губитник са синдромом Петра Пана који не може да се снађе у времену модерних технологија и прекомпетитивног либералног капитализма. (Роман се у оригиналу зове Вернон Сибитекс што је француски назив за бупренорфин, полусинтетички опиоид који се користи за лечење тешке зависности, а он је у нашем преводу духовито преименован у Тродон.) Заплет почиње када Вернон остаје без пријатеља, познатог рок музичара који му је дотад плаћао рачуне, и почиње сасвим да схвата колико је фундаментално изгубљен у новом добу, и после више узалудних и бесмислених покушаја да се преквалификује, коначно се препушта хаотичној реци стварности, тонући кроз социјалне слојеве ка самом дну. Овде се полако отвара галерија више него живописних ликова са којима се Вернон сусреће, посредно или непосредно. Бонус „Вернона Тродона“ је што роман прати прави еклектични саундтрек, којим главни лик маркира своја различита расположења: од Вајт страјпс, преко Боби Стара и Клеша до Нине Робертс и Стуџиса.
У питању је крајње забавна, ако не превише дубока књига, прва из трилогије која приказује хистерични и хектични исечак из урбаног живота Париза у ком расизам и нетрпељивост према онима са маргине све више расту. Само у Француској је продата у тиражу од 400.000 примерака, и била у најужем избору за Букерову награду. Књига је писана као спој брзих епизода, са наративном структуром сродном тв серијама, и често је једнако површна, али увек остаје занимљива и оштра.
Настасја Писарев
