Обухвата пет прича у којима се егзистенцијалне кризе јунака редом повезују са животима риба, бубашваба, мачака, гљивица и змија. Тим поступком ауторка доводи у сумњу могућност људског утицаја на властиту судбину и отвара увид у несвесну, а понекад и мрачну страну људске психе. Ову збирку прича из 2013, за коју је Гвадалупе Нетел добила престижну награду за кратку прозу “Рибера дел Дуеро” објавила је “Агора” у преводу Ане Марковић.
Збирка прича „Брак црвених рибица” својеврсно је сведочанство о вашем интересовању за биологију и животиње?
- Волим да посматрам животиње још од времена када сам била дете, како у документарним филмовима, тако и у свакодневном животу. Фасцинантно ми је њихово понашање, њихова динамика и друштво. Изазов у овој књизи био је да истовремено пишем и о животињама и о људима. Следила сам савет Рикарда Пиље: у краткој причи требало би испричати две приче: једну на површини и једну скривену, готово невидљиву, испод главног заплета. На крају приче појављује се друга прича и два заплета се међусобно спајају.
Свака прича у збирци „Брак црвених рибица” користи живо биће (рибице, бубе, мачке, гљивице и змије) као метафору?
- Створења у овој књизи се међусобно прилично разликују, али имају и заједничке карактеристике: сва су тиха, углађена, дискретна и имају неку врсту “лошег угледа” међу људима. За мене та створења представљају осећања која људи обично не желе да виде или спознају. Брак у првој причи је наизглед срећан, имаће дете и припремиће се за догађај, али заправо, између њих се догађа много тихог насиља. У свом стану имају пар риба. Два бета борца (Бетта сплендана, врста акваријумских рибица познате и као сијамски борци) који се брутално боре једна против друге под водом, без буке. У свим причама ове књиге животиње имају свој сопствени живот и он нам даје важне податке о људским ликовима.
Литерарна сцена Мексика
- У Мексику је у овом тренутку неколико дивних и плодних писаца оба пола. Будући да је то насилна земља с огромном неједнакошћу и расизмом, наши писци су заинтересовани да опишу тренутно насиље које се овде догађа. Постоје и писци заинтересовани за интимније теме.
Ако желите читати савремене мексичке романе или кратке приче, могла бих вам препоручити дугачак попис имена попут Фернанде Мелхор, Хуана Виљора, Антонија Ортуња, Валерије Луисели, Јазмине Барере, Јаела Вајса, Хуана Пабла Виљалобоса, Луиђија Амара, Хулиана Херберта, међу многим другим. Сви они имају јединствени универзум и стил.
Идеја која стоји иза сваке приче из ове збирке је природа љубави; то је тако лагана, али и врло тешка идеја, зар не?
- Мислим да два епиграфа врло добро резимирају идеје које су биле окидач за ову књигу. Први је од Плинија Старијег “Све животиње знају шта им је потребно, осим човека“, а други Гао Сингђена: “Човек припада оним животињским врстама које, када су рањене, могу постати посебно зверске“. Ми људи склони смо веровању да смо супериорнији од животиња, врло смо поносни на своју свест и способност за расуђивање, али кад су у питању најбитнији тренуци нашег живота (на пример, љубавни односи, болест и смрт), ми смо потпуно парализовани, наше мисли се окрећу против нас. Понекад што више размишљамо, мање знамо како да се понашамо или које одлуке треба да донесемо. Животиње, напротив, реагују на много мудрији и природнији начин у овим кључним тренуцима.
Утицај Кафкине приче „Преображај” може се осетити у вашој књизи „Брак црвених рибица”?
- Волим причу о Грегору Самси. Пратила ме још од времена када сам била дете и поистовећивала сам се с њим у различитим тренуцима мог живота. Ми људи имамо огромне предрасуде према инсектима а посебно бубашвабама. Ми у њих пројектујемо пуно лоших ствари које видимо у нама и не желимо да признамо, па их ми одбацујемо. По мени, прихватити инсекте значи прихватити маргиналне. У другој причи ове књиге бубашвабе играју важну улогу. Привржена сам овој причи јер осећам да изражава мексичку социјалну динамику онако како је ја видим, а посебно расу и класни сукоб.
Користите свет природе (рибе, бубашвабе, гљивице, мачке и змије) као огледало за промишљање о породичним односима, између родитеља и детета, мужа и жене...
- Мислим да што више мислимо да смо цивилизованији, све више заборављамо да следимо свој инстинкт и интуицију. У овој се књизи људи и животиње суочавају са сличним ситуацијама, али доносе различите одлуке. Не бих рекла да су први у праву, а да други греше. Они се једноставно понашају другачије и волим да их стављам пред огледало како би показали наше сличности и наше разлике.
Објавили сте дела у више жанрова, и белетристику и документаристику. Писали сте о делима Хулија Кортасара и Октавија Паса?
- Хулио Кортасар је мајстор приповедања кратких прича. Имао је врло оригиналан ум. Упркос томе што је био замах магичног реализма, остао је одвојен од тога и писао је приче у којима су фантастични елементи били суптилни и на рубу могућег. Октавио Пас је, с друге стране, у Мексику био контроверзан човек, углавном због преласка са левог у десно крило. Био је сјајан интелектуалац који је писао невероватне песме и есеје и који је интензивно анализирао и живео главне догађаје 20. века, једини је Мексиканац Нобеловац награде за књижевност, али у Мексику га многи људи уопште не воле. Не покушавају ни разумети ко је он. Ја сам покушала. Имам пуно поштовања за његов рад и не толико због одлука које је доносио током живота.
Велики део детињства и адолесценције провели сте у Француској, а ваше се приче догађају у различитим земљама. Шта за вас, као писца, значи та чињеница?
- Мој однос са Француском је дугорочна веза. Проживела сам део свог детињства на југу, а адолесценцију у Прованси. Дуго сам живела у Паризу и од тада долазим и одлазим из Мексика у Париз. Имам интензивну везу љубави-мржње са тим градом који једноставно не могу напустити заувиек. Неке сам године провела и у француској Канади и у Барселони. Неке се моје приче тамо одвијају јер су их ти градови инспирисали.
Вујица Огњеновић
