(Интервју) Владимир Пиштало: Нико није велик у очима свог собара

Андрић је био човек са изразитим  унутрашњим дијалогом, а о њему су некад судили управо људи без унутрашњег дијалога.
vladimir pistalo
Фото: Youtube Printscreen

Негде на половини писања књиге, после две и по године, одлучио сам да све пребацим у форму писама и тада се књига отворила, каже за “Дневник” угледни књижевник Владимир Пиштало, који епистоларним романом “Сунце овог дана” (Агора, 2017) заводи читаоце готово као онда када је његов познати роман “Тесла, портрет међу маскама” освајао бројне награде и правио одличан промет књижарима. Показало се да су великани, Тесла и Андрић, имали срећу да се њиховим судбинама позбави талентовани, луцидни писац какав је Пиштало, баш као што се, наравно, показује и да Тесла и Андрић богато узвраћују Пишталу...

„“Браним” личног, неусловљеног, разиграног Андрића. Тај  Андрић је био хомо луденс. Био је заљубљен у имагирнарну жену, као Петрарка. И веровао у интимну интуитивну Богињу Сунца ‚ Јелену, Жену Које Нема.“

Твог Андрића обогаћују и Фридрих Ниче, Бруно Шулц, Томас Ман, Херман Брох, Кафка и Црњански, али и Федерико Фелини?

„Све је то био Андрић. Никакав локалист. Мени се чинило да је Андрић упао у процеп неразумевања који се наизглед састојао од самих похвала. Малограђани су му приписивали своје мотиве, јер његове нису могли разумети. Нико није велики у очима свог собара, а мени се чинило да се код нас одомаћио тај собарски менталитет. Отпори према Андрићу нису били само према њему, већ и према важности уметника. Важности локалне политике. Сва политика можда јесте локална, али уметност није. Андрић је мислио да је дневно-политички живот највећи непријатељ праве уметности. По њему, „новинарске воденице много мељу, али мало брашна дају“.“

Андрић је, непорециво, био мултипликована личност. Његов живот није чинила само гола, “чистакњижевност, напротив...

„Наравно, био је (бар) двоструки човек. У себи је обавио венчање истока и запада, као Александар Македонски. Био је као она Кућа На Осами грађена тако што су нацрти и идеје ишли према новом и западњачком, а руке и навике према босанском и знаном.

Зар није Конфучије рекао да само онај ко при објашњавању новог може задржати топлоту старог може бити учитељ; Андрић се није одрекао ниједне форме “уљуђености” која му је била позната. Није био човек, него културни колаж. Ниједан свирач појединачне жуљајуће фрулице није могао разумети тај оргуљашки ум.“


На сунчаној страни

„Андрић је знао да буде креативно ироничан према свим својим темама, сем теме Сунца. Он је хтео да људи буду, да човечанство буде на сунчаној страни. Као сви велики духови сањао је о универзуму као форми хармоније. Као Његош, имао је визију тренутка када ће материја прећи сва у светлост.“


Андрић, наравно, није везан за једно мишљење, једну културу?

„Једна од Андрићевих главних реченица била је: “Зашто да моја мисао, добра и права , буде мање вредна од исте такве у Риму или Паризу”? Колонијални субјекти не добијају Нобелову награду. Андрић је био антиколонијални писац до краја живота. Био је, дакле,  антиколонијалист, писац младости, инклузивности, сиротиње, еманципације.

Но, о природи колонијализма није још речена задња реч; плашим се да су и западне и јужне балканске државе ближе том жељеном или нежељеном статусу него што би желеле да знају. Уколико мале балканске земље буду више личиле на колоније, утолико ће им интересантније изгледати мисли Андрића и његове  генерације.“

Српска проза у овом тренутку, али и њен (не)могући утицај на друштво 21. века?

„У питању је разноврсна књижевност која одражава друштво које се мења. Андрић се плашио шта ће бити с нама ако нас живот буде и надаље мењао тако брзо и тако радикално. Писци нису изузети из своје средине. Они је описују. Писци раде свој посао.

Утицај је, ипак, мањи него раније. Прво, писци  су писци. Нису пророци. Друго, у Америци писце много мање питају о различитим актуелним и политичким питањима. Просто се не очекује да се они о томе изјашњавају. Што се мене тиче то је савршено у реду. Оно што ме брине је да се у данашње време култура не сматра саставним делом заједнице. Само се забава сматра делом заједнице, укључујући и онај део књижевности која је забава. Али из забаве никад не може да дође промена. Она стиже само из културе. У њој лежи клица  будућности.“

Ђорђе Писарев

EUR/RSD 117.5790
Најновије вести