„Дрскост да се упустим у интервјуерски посао давало ми је сазнање о немалом броју разговора с угледним личностима наше културне сцене које сам начинила као хонорарни сарадник Радио Зрењанина деведесетих година прошлог века, а потом и као дописник позоришних новина ’Лудус’ и дневника ’Данас’“, напомиње у предговору Наталија Лудошки, некадашња професорка књижевности.
- У овој књизи сабрани су интервјуи махом емитовани у „Паноу културе“, али и неколико публикованих у листовима „Лудус“, „Данас“ „Дневник“. Саговорници су углавном личности из књижевног миљеа (писци, преводиоци, издавачи, критичари), позоришта (драматичари, театролози, редитељи, глумци), али и ствараоци из области хуманистике и друштвених дисциплина, један музичар. Наслову књиге кумовао је, нехотице, редитељ Љубослав Мајера, из чије реченице истргнута, и као наслов искоришћена синтагма – није ми свеједно – открива и мој став. За већи број интервјуа уводни део накнадно је и наменски написан за ово издање. Будући да је реч о ванредним ствараоцима, а тематска окосница разговора с њима њихове поетике и интересовања из чега су проистекла замашна прегнућа, појединачна дела, па и читави опуси, верујем да ниједан од текстова није изгубио на актуелности - указује Наталија Лудошки.
Пред читаоцима ове књиге су објављени разговори са низом стваралаца, међу којима су: Владимир Димитријевић, Иван Чоловић, Бранко Кукић, Драшко Ређеп, Раша Попов, Владислав Бајац, Раша Секуловић, Радмила Гикић Петровић, Владета Јеротић, Светлана Велмар Јанковић, Вида Огњеновић, Светислав Јованов, Владета Јанковић, Чедомир Чупић, Арпад Вицко, Угљеша Шајтинац, Бранислав Лечић, Душан Ковачевић, Петар Краљ, Драгољуб Ђуричић и Љубослав Мајера.
Актуелности, као што је додељељивање награде, али и оно што надилази свакодневицу, и објашњава списатељски став и мото, били су предмет интервјуа Наталије Лудошки са поменутим саговорницима. Тако је и разговор са писцем Владиславом Бајцем вођен у Ковиљу 6. јула 1996, приликом уручења награде „Стеван Пешић“, коју је добио за књигу „Подметачи за снове: геопоетичке басне“. Али, није само ова награда била тема разговора са Бајцем, већ и његова стваралачка уверења.
- Ја јесам човек који с намером пише различите књиге. Ако постоји концепт, мада га не признајем и не волим, знам да (постфестум сада то могу рећи), постоји један план да свака књига коју напишем буде, ако је иоле могуће, другачија од претходне. Другачија онолико колико то видно поље читаоца може да досегне. Рукопис једног писца је увек релативно стабилан, или би бар требало да буде, дакле - препознатљив, сличан...Ја ово препознатљив можда не бих признао. Волео бих чак да будем непрепознатљив и да се помисли да је више писаца у игри. Не зато да бих имао већег утицаја него вероватно зато што, ако постоје канони у литератури које не признајем - признајем тај један који ми се чини важним а то је, дакле, да објасним зашто пишем различите књиге. Бити поштен и искрен према ономе што се жели писати је ужасно важно. Деформације и у литератури и у свему другом постоје у ова бурна доба. Ја припадам оном соју људи који не седа да пише ако није дубоко узбуђен над оним што га занима – одговара Владислав Бајац и потврђује констатацију Наталије Лудошки да је његова награђена књига другачија у односу на све претходне.
Н. Пејчић
