Елем, Ахмед и Озан тврде да разрешили тајну Војнићевог манускрипта, књиге писане писмом које је одолевало дешифровању од самог настанка у 15. веку, а њихов “рад”, тврде, сведочи о томе да је за стварање овог позамашног списа аутор, наводно песник, користио прототурски језик и писмо, што је само једна у низу безбројних теорија о карактеру овог тајанственог списа.
Мистериозна књига, позната под именом “Војнићев манускрипт” писана на до тада потпуно непознатом језику и никада до тада виђеном писму, украшена мистериозним цртежима, широј научној јавности постала је позната када ју је британски антиквар-књижар пољског порекла Вилфрид Војнић 1912. године откупио од римокатоличког језуитског братства манастира смештеног у Вили Мондрагоне у италијанском граду Фраскати. До сада је потпуно поуздано документован пут манускрипта од једног од првих познатих власника, Рудолфа Другог од Бохемије, императора Светог Римског царства (1601-1680) па све до ове заједнице “мале браће” која се на корак продаје дела своје прастаре библиотеке одлучила због беспарице. Чим се у Ватикану дочуло да је почела “гаражна распродаја” докумената непроцењиве вредности, римски понитифик је наредио да управо папска држава откупи преостали део библиотечког фонда понуђеног антикварном тржишту, па је неких 300-тинак раритетних књига на неодређено време “закатанчено” иза врата традиционално недоступног ватиканског архива.
Ипак, дух из боце је пуштен, када је нови власник тајанственог манускрипта, британски књижар и антиквар правим именом Вилфрид Михал Хабданк-Војнић, након аквизиције, фотографисао 235 страница мистериозне књиге и разаслао је добром делу светске научне и криптолошке заједнице не би ли (испоставило се до сада неуспешно) добио одговор на каквом писму и језику је написана књига која је управо по њему и добила име у деценијама које су уследиле. Манускрипт је био у Војнићевом поседу све до његове смрти 1930.године а при томе власник тајанствене књиге није желео никоме да открије како и од кога га је набавио. Након његове смрти, Војнићева супруга Етел Лилиан Буле, иначе унука Џорџа Евереста по којем је прозван највиши планински врх на планети а и сама успешан писац,, манускрипт је продала Хансу П.Краусу који је 1969. године, након неуспешне препродаје једну од највећих загонетки данашњице, поклонио “Војнићев манускрипт” библиотеци Универзитета Јејл на коме се и данас чува.
Сама књига је била подвргнута експертизи највећих криптолога, али су “кртаких рукава” остајали и генијалци из Блечли парка, чувеног британског центра дешифраната током Другог светског рата, а ни супербрзи рачунари данашњице не могу да нађу одоговор на мистерију књиге димензија 23.5 са 16.2 центиметра чији је настанак непобитно, методом мерења времена полураспада угљеника Ц14, датиран на почетак 15 века, конкретније у период између 1404. и 1438. године. Судећи по касније додатој пагинацији у горњим десним угловима сваке стране, јасно је да је цео спис имао знатно више страница, тачније 272, али ово није ни мало помогло у одгонетању значења око 170.000 глифа алфабета од 30 слова, којима је књига исписана. За сам текст, писан с лева на десно и од горе на доле, неки су начници и криптолози спремни да устврде да представља, додуше генијалну али ипак, само превару и потпуно измишљен језик и писмо, које представља тек неповезано “брбљање” неког средњевековног шерета из северне Италије, на коју се сумња да је место настанка манускрипта. Ипак, детаљнијом анализом установљено је да се текст покорава већини правила познатих у такозваним “природним” језицима, од оног о ентропији до Зипфовог закона, до кога је наука дошла деценијама по смрти Војнића.
Цео спис је очигледно подељен на шест поглавља и судећи према ништа мање мистериозним и загонетним цртежима бави се људском биологијом, ботаником, астрономијом, космологијом, медицином и фармакологијом. О каквој мистерији се ради довољно сведочи и један од цртежа који, транспонован, у потпуности одговара слици Млечног пута, чији изглед не само да је постао човечанству познат вековима касније, већ је настао деценијама пре открића телескопа.
Теорије које су покушале да разоткрију мистерију Војнићевог манускрипта су колико безбројне толико често не само непоуздане него и шизофрене. Од оних да се ради о писму ванземаљаца до оне о томе да се заправо ради о оригиналној, изгубљеној шестој књизи Мојсијевој, од самог Бога писаној. “Приземне” теорије озбиљнијих научника и званичних научних института су се кретале од тврдњи да је овај рукопис врста терапеутског приручника којег су саставиле опатице за Марију од Кастиље, краљицу Арагона, на изгубљеном језику познатом као прото-романски, преко налаза супекомпјутера чији су алгоритми “доказали” да се ради о додуше бесмисленом, али тексту писаном на хебрејском језику, до уверења научника из Института примењене математике „М.В. Келдиш„ Руске академије наука који су дошли до закључка да је чувени Војничев рукопис заправо сплет два језика са пропуштеним самогласницима и лажним размацима између речи. Њихова анализа структуре списа је наводно доказала да је 60 одсто текста највероватније написано на енглеском или немачком језику, а преостали део на италијанском или шпанском, мада се можда, тврде Руси, ради и о латинском.
Како било, пошто својевремена Војнићева антикварска аквизиција још увек одолева дешифровању, не би било лоше да се у тренуцима доколице поборници теорија завера о кемтрејлсима, рептилоидној светској влади или планетарној масонској доминацији позабаве и овом мистеријом. Забаве у том свету никад доста.
Милић Миљеновић
