У српском језику се предлози не могу употребљавати уз глагол који је у инфинитиву. Из тога следи да су погрешни спојеви „То је ЗА НЕ ВЕРОВАТИ.” или „То је ЗА ПОЛУДЕТИ.” Требало би: „То је невероватно”. Или, у другом случају: „То је да човек полуди”.
Да ли размишљате о тачности чувене реченице, коју сваки други продавац у пекари каже: „Је ли бурек за овде или за понети?”
Шта мислите, како треба? Правилно би било: „Је ли бурек за овде или га носите?”
Ви одлучите! Мислим, на место конзумације бурека.
Често се користи конструкција ЗА НАДАТИ СЕ ЈЕ (или: НАДАТИ СЕ (ЈЕ) ДА) – која је, опет, погрешна! Требало би користити друга решења. Предлажем неку од ових: надајмо се, можемо се надати, треба се надати...
Погрешан је предлог, падеж или обоје у спојевима: СКЛОНОСТ ЗА расипањем (требало би: ка расипању), ПРИТИСЦИ ЗА повећањем цена (требало би: за повећање цена или да се повећају цене), РЕШЕНОСТ ЗА променама (требало би: да се остваре промене)...
Именица ВОЉА иде уз предлог ЗА НЕШТО (воља за рад) али и ЗА НЕЧИМ (воља за колачима). Данас се често користи спој ЗАХТЕВ ЗА НЕЧИМ (за пунијом трпезом), али правилније је употребљавати спој ЗАХТЕВ ЗА НЕШТО (за пунију трпезу).
Наташа Мирковић
