Ову, 43. књигу Радован Влаховића, прозног писца, песника и издавача, рецензирали су Јован Зивлак и Власта Младеновић, док је уредник књиге Симон Грабовац.
Јован Зивлак је о књизи у својој рецензији записао:
"Влаховићева песничка уметност реализује се као вера у смисао, у животну и спасоносну дијалогичност, у молитвени разговор са Богом, где пред собом искушава чврстину своје вере у добро, у Божије послање, у разумевање човека и његових награда и грехова. И све се то исценира са становишта проживљености и разазнавања живота као огледала пролазне и непролазне човекове судбине, као непоновљива историја живота у географији и говору једног језика у којем Влаховић из песме у песму трага за тајном Бога, тајном смисла.“
Према речима из рецензије Власте Младеновића:
"Радован Влаховић кеноовски варира тему Прометејеве песничке љубави, ватре коју песник даје људима како би их грејала у временима зебње или очаравала сјајем. У овом времену, када мало има љубави и истинске поезије, таква жртва делује мазохистички. Па ипак, сада и увек, само истинске вредности трају јер нема велике поезије без жртве, пожртвовања."
