Сећање: Карољ Јунг (1944 – 2021.)

НОВИ САД: У Новом Саду је у 77. години умро проф. др Карољ Јунг, једно од најзначајнијих имена књижевности војвођанских Мађара.
sahrana, pixabay
Фото: pixabay.com, ilustracija

Основну школу завршио је у родном Богојеву, средњошколске године је провео у Суботици, а диплому професора мађарског језика стекао на Филозофском факултету у Новом Саду. Био је члан Друштва књижевника Војводине и Савеза књижевника Мађарске. У периоду од 1966. до 1969. године био је секретар чувеног часописа „Уј симпозиум", од 1970. до 1975. сарадник дечијег листа „Јо пајташ" из Новог Сада, а од 1975. године постаје прво асистент, доцент, па ванредни а потом и редовни професор на катедри за мађарски језик Универзитета у Новом Саду.

Његова ужа специјалност била је мађарска народна поезија и етнологија.

Јунг је имао 24 године кад су се у песничкој збирци Гори шума појавили његови и данас свежи текстови, набијени самоиронијом лирског субјекта – рано је открио поетску снагу мешања језика, српских стихова у мађарском контексту и других поетских позајмица, користећи уједно и сликовност колажа. Помислила сам и на то, да би почетке овог песничког опуса требало повезати са данашњицом у светлу оних друштвено-критичких атитуда које су се уобличавале под снажним утицајем оновремене авангарде – ова збирка је иначе објављена 1968. године као прва књига у едицији  Сyмпосион.

Већ у овој збирци се уобличава дијалошки однос према окружењу, пејзажу, културној баштини, истицање коегзистенције са озбиљним, тешким историјским моментима. У наредној збирци песама, објављеној под насловом Лако лелујање (1970), пејзаж се појављује као формирано одступање у метафори неуобичајене синтаксе. Овај пејзаж могуће је још, међутим, схватити и као терен позитивних могућности. „Прасак се у њему одмара“: ова експлозија овде је још могућност евентуалног расцветавања недовршених ружа. Али већ се појављује и негативна бука, звекет оружја и бат корака плаћеника испуњавају опште расположење лирског субјекта. Посвуда значења страности, туђинштине, већ се назиру и руине једног компактног пејзажа, и вијори туга. Још се сећам како ме је дубоко гануо гест Кароља Јунга кад ми је 1991. године, у знак нашег особеног пријатељства, „с извесном тугом посветио збирку Барбарикум.

Према сведочењу стихова песме Висока обала, река (збирка Чега нема, 1977), у овом  пејзажу нема узвишица – „нема се где попети ако једном затреба“. Од тада је вечност страха најизразитија карактеристика овог песништва.

„И наравно страх је вечан

Као и сам пејзаж“…

Корнелија Фараго

EUR/RSD 117.5653
Најновије вести