То је реч која ми недостаје. Не само мени но и другима. То су ми потврдили наши заједнички пријатељи и познаници. Међу њима је доста оних који и не би одмах могли тачно да кажу његово име Милорад, али сви знају да је Радовановић. То презиме се примило у науци, међу професорима и студентима, у Српској академији. Дуго се тај глас ширио иако Мића није дуго живео. Тако, јер је своју најпознатију књигу – достина каже: и најбољу – написао када је имао тридесетак година. У последњим радовима пажњу је окретао на фази лингвистику и шалио се да ни он не зна шта је то. Нико такву шалу није примао озбиљно, јер све што је као научник радио било је озбиљно.
Волео је да каже за себе да му најбоље пристоји звање професор. То су здушно потврђивали и његови ђаци. Има их доста. Он је, срећом, до врха испунио свој радни век. Није тражио додатне године за такве задатке. Знао је да је учинио све што је могао. У свему је имао меру, увек на уздигнутом месту. У путу, у колима, на коленима је држао усправљену ташну. Лекове је морао да има што ближе руци. Покушавао сам да упамтим шта му је све задавало бољку и тражило лечење, али нисам спреман да поновим. Уместо тачног збира рећи ћу да није судбина била наклоњена том добром човеку. Због тога је његова ведрина била посебне врсте. Или је он бирао или су бирале њега, то нећемо дознати, али је неговао сталне теме за своје досетке. Казивао их је шармантно, увек на исти начин а никад досадно. То се постиже кроз осмех. Он је заиста умео с осмехом.
А кад је ћутао, на седницама редовно, у другим приликама такође, јер овде није говор о наметљивом човеку, миран, дакле, и загледан, чупкао је своју браду, лагано, увежбаним и готово несвесним покретима, једнако симпатично као што су били размештени намерно немарни праменови његове косе, оборени, надоле, и по челу, тако и са страна. И то је био знак да смо у сусрету с деликатним човеком. Мића је написао и књигу о планирању језика и његова правила су прихваћена. Помињем такву чињеницу без намере да је разрађујем. Користим је као степеник за приближавање још једној његовој особини. Имао је свој свакодневни поредак ствари. Посебно је пазио свој бицикл. И док га вози, и док га оставља на сигурном месту. Да не набрајам. Потрајало би, јер је био пажљив у свему, од „здраво, дечко“ и прича о девојчицама до писања посвета на поклоњеним књигама.
А кад је Мића причао о другима, изгледало је да прави шаховску таблу која има само бела поља. Као да је био изван времена чији смо сведоци и када се једва можемо бранити од људи који траже разне предности за себе и примају услуге без намере да их врате. Није ми поменуо да могу помоћи некоме из његове фамилије. Ни пре ни после тога. То је врста дискреције што никога не угрожава. Својина је оних људи који су одмалена и даље навикли да добијају, да им припада што желе. Ово су само исечци, мрвице пријатељства, непомућеног између првог и последњег виђења. То нису честе појаве. Зато сам, недавно, пред састанак у Платонеуму, у Огранку Српске академије, заустио да кажем: „Сад ће Мића...“
Пресекла ме је помисао колико има неправде у томе што нас је оставио, готово кришом, у мукло коронско доба. Отишли смо касније, са цвећем, и видели да му је споменик на који корачај од брата. Тако се случајно догодило и тако природно остало. Тамо, где је увек хладно, сетио сам се како је пре неколико година из новосадске куће, у Таковској 8, за својим дедом истрчао мали Михаило. И његова коса је била у праменовима, обореним надоле и по челу, тако и са страна... Знам да мали Михаило није сам, да има ко да пази и њега и успомену на Мићу, заједно с нама.
Академик Миро Вуксановић
