„Више од четири деценије Фрања Петриновић представља једну од најсветлијих тачака на књижевном небу Новог Сада и савремене српске прозе”, наводи се у одлуци. „Ако је као млад писац, у сарадњи са још једним новосадским прозаистом Ђорђем Писаревим, кренуо од екстремних, истраживачких подручја писања прозе, временом, од књиге Ткиво, опсене, он је, без оклевања и дистанце, почео да се на књижевно промишљен и озбиљан начин бави најразноврснијим проблемима савременог живота у Србији. Преиспитујући феномен пролазности и порозности људских судбина, Петриновић је креативно наставио да пише на трагу великих писаца Новог Сада, какви су Александар Тишма и Милица Мићић Димовска”.
Док је, рецимо, Вашу „Граматику поремећаја” из 2013. карактерисало „немирење са идејом жанровског разврставања”, за актуелну збирку „Напокон” се може рећи да је обликована класичним приповедачким поступком. Да ли је то заправо очекиван, логичан стилско-поетички след?
- Наравно да то јесте логичан след. Али и тај логичан след произилази из логичног следа тражења одговора на питање у каквом свету живимо. Ако прихватимо да живимо у неком свету који је често био подложан различитим трагањима за неким смислом, ја отприлике тако и књижевност доживљавам – као трагање за смислом. И, на известан начин, као израз кризе. Јер, када постоји криза, онда покушавате да тражите и уметнички продуктивне одговоре на ту кризу. Ми смо, као људи, као појединци, увек изложени двема стварима: с једне стране удесу, усуду, казнама богова, односно прсту судбине, а на другој страни оном Бенјаминском „анђелу историје“. Дакле, лицу окренутом прошлости, свим катастрофама и ужасима, смртима, ратовима, али уједно и свим вредностима које је та прошлост створила, почев од љубави. Мислим да је једини дубоки смисао књижевности управо да нађемо начин како да одговоримо на питање – шта уопште тражимо. Шта тражимо од света? То је један сегмент ове моје књижевне приче. Други је тај да, рецимо, поменута „Граматика поремећаја“ припада једном конфузном времену у којем као аутор немате одговор ни на елементарно идентитетско питање. А књига „Напокон“ опет припада једном смиренијем животном периоду, у којем сте, међутим, обузети другим питањем – шта када сумирате властити живот, на какве одговоре наилазите, шта сте учинили у том свету? И ту се опет враћамо на „прст судбине“ или пак „анђела историје“.
У којој мери је у потоњим Вашим књижевним временима представљало оптерећење препознавање у књижевно-теоријским расправама Фрању Петриновића као истакнутог представника „младе српске прозе“, чак једног од корифеја српског постмодернизма?
- Најпре, морали бисмо са одређеном дозом дистанце па и скепсе да посматрамо шта је то уопште „млада српска проза“. Рецимо, књига коју смо пре четири деценије заједно написали Ђорђе Писарев и ја – „Мимезис, мимезис романа“ – представљала је израз незадовољства начином како је у то време перципиран свет и како је о њему писано, односно у основи је то било наше трагање за другачијим начином одговора на збуњеност света. Дакле, из нашег угла гледано та „нова српска проза“, у којој смо се нашли судом критике, представљала је одговор на тадашње стање у нашој књижевности, у нашем књижевном животу, на књижевној сцени. Реч је била о бунту једне генерације која је тај бунт покушавала да искаже – и то смо чинили, свако на свој начин. Оним најрадикалнијим, међу које сматрам Писарева и себе, прикључивало се и мноштво других писаца, који нису били тако радикални, али јесу писали другачије, попут Радослава Петковића или Владимира Пиштала. Али биће да свакој епохи припада то неко историјско право да качи одређене „изме“, па смо тако и сви ми угурани у постмодернизам. А мене заправо никада није занимало да ли сам у својим књигама на трагу тих књижевно-теоријска очекивања. Моја трагања су пре свега била усмерена ка оном највреднијем делу корпуса светске литературе и ка перцепцији стварности из угла заинтересованог посматрача ако не и актера. У књижевности нема задатака, али је чињеница да сам своју позицију писца увек доживљавао као својеврсну мисију – у смислу да треба да будем на страни оних који су на неки начин поражени: од историје, других људи, живота, себе самих... Нажалост, испало је да је свему томе на руку ишао период који смо назвали „транзициони“ а који је на сцену извео низ мојих јунака, које када посматраш, не можеш остати равнодушан. Из моје перспективе, мисија књижевности је да опише ту стварност како би ови животи, наши животи, имали било какав смисао. Не кажем, наравно, да је таква литература једино вредна, али она је била мој одговор.
Мени жанрови ништа не значе. Да, увек ћу бити приповедач, али тај свој приповедачки свет могу да исказујем и причом, и обичном равном реченицом, без тачака и зареза, и романом, или пак поезијом, баладом. И увек ће то бити мој приповедачки доживљај. Али оно што се неће променити јесте став да је приповедати могуће само из позиције трагања, a не унапред задатих одговора. У томе мислим да и лежи моћ књижевности.
На том трагу, професор Владимир Гвозден је у једном есеју упоредио Ваше јунаке са Џојсовим Даблинцима, наравно у контексту Новог Сада?
- Нови Сад је место које најбоље познајем. Најинтензивније и путујем – по Новом Саду. Ја сам, наиме, пешак, а проза је за мене некако одувек била везана за пешачење. И посматрање људи који пешаче. Дакле, да се вратим Новом Саду - за мене је он поприште. Рецимо, за Александра Тишму је Нови Сад био поприште насиља, историјског пре свега. Ни за мене он није само варош лепих снаша, добрих тамбураша и врсног паприкаша – јесте Нови Сад и то, али има он и своју позадину, и периферију и мрачна места, и своје зло, баш као и доброту. И само од вас зависи шта желите да видите. Уосталом, зар се градови не препознају по писцима? Даблин јесте значајан по много чему, али ја ћу га увек пре свега везивати за Џојса. Или Петроград за Достојевског... Зар не тражите по Паризу, макар подсвесно, топониме које су описали Балзак или Иго? Нови Сад мени улива једну врсту приповедачке сигурности. Када јунака водим кроз неку улицу, знам да ни он ни ја нисмо на непознатом терену. То читаоцима не мора ништа да значи, али мени, из поетичког угла гледано, значи пуно.
Мирослав Стајић
