Путописци су кроз Расцију пролазили на путу из Дубровника и Сарајева за Цариград и обрнуто. Расција је за њих била митска земља. Године 1530. Бенедикт Курипешић пише о планини изнад Новог Пазара са чијег врха се виде Смедерево, Цариград и Дубровник. А стотину година касније Евлија Челебија оставља запис о манастиру Мажићи у Лимској долини као великој лаври, вас у злату, са 500 калуђера. Толико становника није имао ни оближњи Прибој, а камо ли омањи манастир.
Али много већу пажњу привлачио је манастиру Милешева. Дипломата Корнелије Шепер видео је 1533. у Милешеви пророчанску књигу о скором крају света коју је написао Свет Сава, на „свом језику, са сликама и симболима“. Годину дана после Шепера манастир посећује Бернардо Рамберто и затиче седамдесетак калуђера, који говоре словенски (la lingva schiava). Они су показали очувано и лепо тело Св. Саве (integro e bello). Манастиру удељују прилоге подједнако хришћани, Јевреји и Турци. И Катерино Зено, деценију касније, потврђује да су и прилозима најиздашнији Турци, који се „боје свеца“. То пише 1574. и Парижанин Пјер Лескалопје.
Калуђери су га угостили чорбом од уља и празилука, рибом и црним хлебом. Шест година касније Паоло Контарини оставља опширнији запис о манастиру, „са многим сликама пророка са српским словима и лепим украсима“. Контарини је видео само прекрштене руке Св. Саве, не и лице, „јер кажу да се човек који му погледа лице толико уплаши да може да умре“. Путописац каже да калуђере често узнемирују Турци који се госте џабе. Шест година пре него што је тело Св. Саве спаљено на Врачару, Енглезу Фоксу отворили су Савин ковчег: на грудима Свеца Фокс је приметио гомилу злата, па се упитао колико је тек добијао жив. Фоксу су показали и штап Св. Саве. Француског амбасадора Сансија године 1611. дочекује свега двдаесетак калуђера, који су изгледали као просјаци.
На зидовима Милешеве Санси је видео урезана многа имена, међу њима и свог познаника племића Де Брева. Чињеница да угледни Француз урезује своје име говори да је записивач био свестан лепоте и вредности манастира. И његовог трајања. Други Француз, Иг Пуквил, 1808. није свратио у манастир јер је он био напуштен и порушен. На путу према Сјеници, изнад села Милошев До, Пуквил је видео племенове како прождиру Рашке шуме. Турци су палили шуме да би истерали разбојнике (биће српске устанике). Стићи данас до Милошевог Дола мала је авантура. Прелепо село, на обалама Милешевке, окружено густом четинарском шумом. Данас готов пусто, са урушеном школом и задружним домом.
Пуквил у Нови Пазар није свратио јер је над тврђавом угледао стотине птица лешинара: кљуцали су главе српских устаника набодене на кочеве.
О Новом Пазару, тада највећем граду у Рашкој области, такође су писали сви путописци. Приметили су да људи по цео дан кафенишу испред својих радњица (Фокс, као и Пуквил, није хтео да сврати, јер је чуо да је то «лоповско место»). Петрова црква и Ђурђеви стубови обавезно су помињани. И још два манастира, којима је данас тешко ући у траг.
Од Пазара путници су настављали или према Бањској или према Копаонику. И једни и други морали су да прегазе Ибар, силовит и брз. Веровали су да је то Хеброс, на чијим обалама је певао Орфеј. Вероватно су у копаоничким чобаницама, босоногим и рашчупаним, препознали бесне менаде којима је певач ускратио љубав.
Походио сам, недавно, пределе којима су путовали путописаци. Путеви су се урушили и зарасли у траву, а оне у Рогозни Албанци су пресекли рововима. Био сам у исто време радостан и тужан. Радостан јер сам ходао по митској, из снова земљи, тужан, јер сатима нисам срео никога. Осим понеког јелена и дивљег коњића.
Милисав Савић
