Први сусрет са авионима и летењем имао је Црњански 1923. године, када је као новинар “Политике” дошао у Нови Сад, тадашње седиште Краљевског ваздухопловства, како би написао неколико репортажа посвећених пропагирању и популарисању авијације као значајног цивилног али још више војног поноса југословенске државе.
Угађајући својој авантуристичкој, неустрашивој природи – природи човека који ужива у узбуђењу и опасности, први лет авионом искусио је Црњански изнад Петроварадина 6. новембра 1923. године, на висини од 2500 метара, у малом енглеском авиону марке Бристол којим је управљао авијатичар бивше руске војске Бајдак,. Искуство летења за песника изгубљене радости немерљив је са било којим дотадашњим искуством и он се – смирен сигурношћу пилота који је махао „као да ме је звао да играмо“ – препушта акробацијама у ваздуху што „нису бесмислене лудорије сујете, него су то вештине у борби војних авиона.“
Црњански се као љубитељ авиона и летења укључио у рад Српског Аероклуба, чији је основни задатак био „популаризација и унапређење наше авијатике“ и чији је почасни председник био Арчибалд Рајс. Већ следеће године летеће над Карловцима и Фрушком гором, тим „љубавним предграђем Београда“ са капетаном Томићем, а када је октобра 1925. године у Београду приређена прва изложба авиона у Београду, поново ће се наћи у ваздуху, овога пута са капетаном Узелцем. „Надземаљска лепота Србије“ коју је видео из ове, другачије перспективе, сигурно је песнику-суматраисти помогла да се приближи свом узвишеном идеалу: „Шар планина и Срем додирнули су се на нашим грудима. Постоји једна надземаљска Србија и један дивни Београд. Постоји нешто чисто и ванредно, далеко од свих ружноћа око нас. / Постоји нешто невероватно лепо, над нама, у ваздуху.“
Колико је авантуриста Црњански био импресиониран Новосађанином капетаном Узелцем, који је љутито дрмусао аероплан марке Брега кад овај „није хтео одмах да пали“ и чију је пумпу закрпио марамом (!), види се из једног одломка новинске репортаже објављене у листу “Наша крила” 1926. године: „То је тај капетан Узелац што га кажњавају због сувише смелих бравура, јер воли да се шета по крововима кућа, да загледа у цркве и да пролети под прозорима своје веренице, што ће једном, свакако, платити својим животом. Лакомислен и детињаст, он је у свом апарату мудрији од свих стараца, а по небу се тумба као каква тица...“
Да се заиста радило о изузетној личности, видимо из писма које је Узелац, већ и сам увелико загазивши у осму деценију, упутио Црњанском – тада већ чувеном и остарелом писцу – скоро пет деценија касније, у коме се каже:
„'Журим' да Вам се јављам још пре него што прође пола века од оног јесењег дана 1925. године, када смо се последњи пут видели и када сам имао задовољство да будем Ваш кочијаш на путу до Скопља и натраг.
Пре неки дан ми је неко донео једну малу књижицу у којој сте Ви описали Ваше утиске о томе лету. Морам признати да нисам ни знао за ову Вашу репортажу која, поред тога што опет обилује у Вама својственом песничком маштању, јасно доказује Ваш урођени дар не само за правилно посматрање створених животних ситуација, већ и за доношење оправданих закључака о људима које сусрећете у животу.
Додуше, није Вам било тешко у мени уочити „лакомисленог“ човека, како Ви то кажете у Вашој књизи. Ја не оспоравам да сам у младим годинама свој пилотски занат и своје летачке дужности сматрао више спортом и забавом него професијом. Признајем да сам често пута мало претерао, каткад можда исувише претерао, али још увек не у тој мери како Ви то описујете. Да смо приликом нашег повратка из Скопља поред Бранковог гроба точковима авиона чупали лишће са врхова дрвећа стражиловске шуме, то још иде, али да смо са широким Брегует-ом у узаном новосадском железничком сокаку (који данас уосталом више не постоји) пролетели под прозорима моје тадање веренице, то је ипак мало сувише! “But never mind, and not so bad as an illustration of your feeling at that time”. Ја не оспоравам ни ону Вашу тврдњу да сам због тих мојих ваздушних пустоловина и ексцеса често био кажњаван - можда чак мање него што сам то био заслужио. Међутим, у једној ствари сте ипак погрешили, драги господине Милоше, наиме у Вашем претсказивању да ћу ја те моје бравуре свакако једном платити животом. Као што видите, ја данас, већ близу испуњавању осме деценије мог маратонског битисања, имам доста изгледа да ћу ... и то без икакве романтике неких херојско сломљених крила ... доживети једно сасвим прозаично, малограђанско умирање на мојим мирољубивим yога-мадрацима! Ово наравно само онда, ако та често цитирана “цигла са крова“ или то данашње брзинско лудило на нашим друмовима се не би умешали у тај програм...“
Поздрављајући Црњанског, некадашњи неустрашиви пилот потписао се речима: „Ваш стари Узелац“. Не знамо да ли је песник на ово писмо икада одговорио.
Горана Раичевић
