не заслужује да се зове тако. Језик уметности превазилази начине на које различити медији проширују поље слободе - поновио је редитељ Оливер Фрљић и за “Газету Виборчу” свој позоришни кредо, пред варшавску премијеру представе “Клетва”, која је већ постала предмет опште политичке, верске и естетичке расправе у Пољској. Фрљић је поновио и то да све што се ради на позоришној сцени представља фикцију, самим тим није кажњиво, али џаба, многи су већ најавили кривичне пријаве, при чему једни позивају на тоталну забрану (уласка и рада у Пољској), док се други моле за душе уметника укључених у пројекат.
Гледано хронолошки, ово је трећи пут да Фрљић, добро познат и овде, позоришном уметношћу распирује духове у пољском друштву. Први пут је радио у Кракову на “Небожанственој комедији” (2013), представи од чије премијере је због претњи десничарских и клерикалних организација одустао управник Старог театра, иначе знаменити редитељ Јан Клата. Други пут недавно, представом “Наше насиље и ваше насиље”, словенско-хрватско-босанско-немачко-швајцарско-аустријском копродукцијом.
Фрљић је у Повшехном театру у Варшави режирао комад који су по мотивима “Клетве” Станислава Виспјанског драматуршки осмислили Агњешка Јакимијак, Јоана Виховска и Горан Ињац. Виспјански је култно име пољске културе, писац, ликовни уметник, позоришни реформатор, романтичарски заговорник националног уједињења “Младе Пољске”... По наводима критике, Фрљићева “Клетва” је у основи сатирична комедија, која брзо мења жанрове, па врло лако од стенд-апа постане театар апсурда, подсети на мјузикл, бруталнистички перформанс, или постане ликовна инсталација.
Сценама као што су обешени папа Јован Павле Други са таблом “Заштитник педофила”, скупљање новца за убиство водећег политичара Јарослава Качињског, прозивање дама у публици да подигну руку ако су бар једном абротирале, Фрљић је успео да заталаса јавност, али и покрене важна питања као што су право жена на абортус, компромитованост уметника, глумаца, али и других јавних радника као што су свештеници, фингирајући десничарску мобилизацију за радикалне акције, представа снажно провоцира и слику савремене Пољске као модерне правне и секуларне државе.
“Виборча” пише да се за једну представу први пут заинтересовао моћни пољски католички епископат, још од времена Јежија Гротовског и његове “Апокалипсис кум фигурис” (1975). Овде треба водити рачуна да је позоришна уметност у Пољској велика, ако не и највећа културна институција и у шуми или шуму коментара са свих страна као својеврстан закључак разабрати да иако “искаклулисани скандал”, уметничко дело још увек може да покаже право лице једног друштва, његову комплексну слику, баш као што још увек може и добро да се прода (улазнице су “плануле” већ до априла), одосно да изазове читаву дебату на увек актуелну тему: “Шта је уметност?”
И. Бурић
