Тако је град велике културне традиције још једном показао како се чува и на нови начин презентује културно благо. Због тога везе знаменитих Сомбораца и великог Вука и данас буде радозналост.
Све је почело 1987. године, према идеји Мира Вуксановића, тадашњег управника Библиотеке и уредника часописа за културу “Домети”, који је , са зналцима ове области, приредио двоброј на тему “Два века Вука”. Вуксановић је објаснио да управо та, конкретним историјским сведочанствима поткрепљена разноврсност сомборских односа са Вуком, и количина изнетих чињеница у објављеним текстовима, потврђују да издање није само значајно као прилог историји културе Града Сомбора, већ је од националног значаја.
Текстови из тог двоброја “Домета” у делимично измењеном, допуњеном и скраћеном облику објављени су у најновијем издању “Вук и Сомборци”, а приређивач је директор Библиотеке Владимир Јерковић. Ово издање представља штампани пратећи садржај истоименом документарном филму.
Књига садржи пет поглавља која носе имена петорице знаменитих Сомбораца који су са Вуком сарађивали, што се види и из богате преписке. Вук је иначе три пута боравио у Сомбору, током 1825. и 1826. године, због државних али и својих послова везаних за сакупљање народних умотворина и реформе језика и писма. Одседао је код свог пријатеља Павла Атанацковића, потоњег владике Платона, народног добротвора и мецене, коме је посвећено једно поглавље ове књиге. Атанацковић је подржавао Вуков реформаторски рад, сакупљао пренумеранте за његове књиге, о чему сведочи њихова огромна преписка.
Прво поглавље посвећено је Јовану Хаџићу, Вуковом највећем непријатељу на пољу борбе за народни језик и њихове полемике “Разговор између славено-сербљина и Србина”. Приређивач напомиње како је штета што у овом тексту нема довољно речи о Хаџићевом културно-просветном раду (књижевни псеудоним био му је Милош Светић). Јер он је био један од оснивача и први председник Матице српске, правник, књижевник, преводилац, уредник Матичиног Летописа и још неколико часописа, директор гимназије - једна од најзнаменитијих личности свога доба.
Следећи је Аврам Мразовић, градски сенатор, племић, писац уџбеника и оснивач Норме, прве српске школе за учитеље која је почела са радом 1778. године у Сомбору, а на чијим је темељима данас Педагошки факултет. А затим, Јован Савић (касније Иван Југовић), чувени правник, Вуков учитељ у устаничким данима у Србији и један од оснивача Велике школе у Београду (основана 1863.), претече Београдског универзитета. Међу Вуковим сомборским пријатељима и сарадницима, у овој књизи заслужено место је добио и Стефан Ференчевић, дугогодишњи парох сомборски, приљежни сакупљач народних пословица и изрека.
За документарац “Вук и Сомборци” сценарио је написао Владимир Јерковић, режисер је др Мирослав Стојисављевић, за камером је био Карло Ваци, а наратор је била Горана Копоран, руководилац Одељења за периодику Библиотеке “Карло Бијелицки”. У филму су учешће узели чланови Огранка Вукове задужбине у Сомбору, као и председник Вукове задужбине др Миодраг Матицки, академик и управник библиотеке САНУ Миро Вуксановић.
Прва пројекција биће одржана у Дому Вукове задужбине у Београду, а планирана је и одговарајућа трибина. Књига и документарни филм “Вук и Сомборци” биће представљени на Вуковом сабору ове године. Посебне пројекције биће приређене и за ученике сомборских школа наредне јесени, као и за грађане.
Радмила Лотина
Лазине изниклице у језику
Много је неизбрисивих трагова Лазе Костића у Сомбору, у ком је провео подледње године свога живота и данас почива на Великом православном гробљу. Зна се да је био близак пријатељ са др Радивојем Симоновићем, по коме се данас зове тамошњи здравствени центар.
Лаза Костић је ковао нове речи у свом матерњем језику. Из тих, а и других разлога, у два издања Вуковог Рјечника, из 1852. и 1898. године, на маргинама је дописивао нове речи - изниклице којих ту није било, али и давао нова тумачења постојећих. Три године након Костићеве смрти, Радивој Симоновић је те речи са коментарима уазбучио и штампао као књигу 1913.
Тако то раде Сомборци.
