Његово унутрашње биће тежи да оствари целовитост, те потпуни мир и склад, а на том путу савезник је музика, као савршени, апстрактни језик за ону најинтимнију комуникацију – са самим собом. Трагање за балансом у себи увезано је са процесом остваривања сагласја са окружењем, водећи тако ка достизању потпуног јединства, без граница и подела.
Овакав, мортазавијевски доживљај света, у ком дубокоумност и продуховљеност не значе и религиозност, рефлектује се на саму музику, која превазилази све знане оквире, матрице и очекивања. У том смислу, традиционалне удараљке са простора Блиског истока – деф и томбак – јесу нешто што је Мортазавију судбина доделила као могућа средства за испољавање титраја његове душе и ума. Деф и томбак или нешто сасвим друго, треће, пето – свеједно је. Било који инструмент би срастао и сјединио се са овим уметником и човеком истанчаног сензибилитета, јер се он не бави самим инструментом и његовим могућностима и ограничењима, већ Музиком. И собом.
Мортазави (Мохаммад Реза Мортазави) рођен је 1979. у Исфахану, Иран, али већ дуги низ година живи у Немачкој, где ради, ствара и наступа, и одакле често путује у разним правцима, држећи концерте, предавања, мастеркласове и радионице. Понекад стигне да се опусти и препусти, а прича се да воли да је поред воде... Веома је узбудљиво слушати га када наступа сам, али је занимљива и свака сарадња – једнократна или дуготрајна. Његова дискографија, пак, обухвата чак десет соло-албума, објављених у периоду од двадесетак година.
Публика у Србији воли и прати Мортазавијев рад, долазећи очарана и радознала на сваки његов наступ, а било их је до сада неколико: у Београду и Малом Иђошу, као и у Новом Саду, где је последњи пут гостовао пре пуних пет година, а сутра увече ће наступити на Номусу. У међувремену је објавио два изванредна албума, која свакако треба слушати, без обзира на чињеницу да је овај неспутани уметник, сасвим очекивано, незаинтересован за класичне концертне промоције својих издања, па чак ни ових новијих:
– „Жудим за тим да у Србији одсвирам много нових композиција које још нису објављене и јако се радујем томе!”
Заиста је Мортазави наглашено плодан свирач, композитор и импровизатор, за кога не постоје ни жанровске границе и одреднице, због чега његово име налазимо у програмима сасвим разнородних манифестација – фестивала класичне, експерименталне музике, музике света итд. Мортазавијево бескрајно надахнуће чини се да покрећу неки дубоко емотивни тренуци или моменти испуњени нарочитом, каткад и једноставном лепотом.
Како бисте описали ту повезаност између инспиративног тренутка и почетка компоновања, импровизовања, свирања нечег новог? Да ли је тај процес увек повезан са нечим „споља” што се рефлектује на ваше „унутра”?
– Када свирам сам и само за себе, узбуђен сам и инспирисан звуком, осећајући сопствено пулсирање, а када сам са публиком, онда упијам ту перцепцију људи у датом тренутку, сједињујем се са њима и као да заједно са публиком ентузијастично слушам концерт. Кроз равнотежу постигнуту између концентрације и препуштања, ја стичем осећај да сам до краја остварио своје музичко путовање. Тада се моје Ја и окружење спајају и постају Једно.
Када човек уђе у фазу средовечности, обично се јави потреба за повезивањем са прошлошћу, детињством, одрастањем и наслаганим успоменама. Ваша последња два албума – Ритме Јаавданеги и Присма, објављена управо у првим годинама ваше пете деценије живота, базирана су на таквим осећањима, а у случају албума Присма, чак и на конкретним звучним предметима из детињства. Како доживљавате спајање са минулим временима из сопственог живота?
– За мене, прошлост је сан. И сви ти тренуци из прошлости у једном тренутку постају сан. Када размишљам о својој прошлости, постаје ми јасно и готово опипљиво да је од самог почетка музика била мој истински учитељ. Имам утисак да сам још тада, у детињству постао верник (нерелигиозни), управо кроз музику и искуства која су са њом повезана. Као дете сам био толико фокусиран на музику и то ме је тако инспирисало и развијало да сам убрзо дошао и до спознаје да се музика не задржава на бубњу, не остаје у границама тог једног инструмента, већ излази из бубња.
Данас на Номусу
Вечерашњи програм Новосадских музичких свечаности биће у знаку Камерног ансамбла Номуса. Врхунски овдашњи уметници: пијанисткиња Рита Кинка, флаутисткиња Лаура Леваи Аксин, обоисткиња Сања Ромић, кларинетиста Александар Тасић, фаготиста Немања Михаиловић и хорниста Никола Ћирић извешће у Синагоги Симфонијску поему Рихарда Штрауса „Тил Олијеншпигел” за дувачки квинтет и клавир, као и Секстет Матис, дело савременог руског композитора Андреја Рубцова. Концерт почиње у 20 часова.
М. С.
Иран и Немачка су две удаљене тачке – у погледу друштва, политике, културе, животног стила итд. Ви сте прву половину досадашњег живота провели у Ирану, а другу у Немачкој. Шта би неко ко тежи универзалности, свету без граница и повезаности свих људи на планети, рекао да јесте његов прави дом?
– Мој дом је у мени самом. Верујем да ако је човек на путу остваривања мира са самим собом, онда дом за њега може бити било где. Сматрам да све ово што смо ми јесте један систем, који има смисао и баланс. Ко зна зашто је мене судбина довела у Немачку? Ја не знам, али знам да, као и све друго, и за то постоји разлог.”
Да ли су развој и откривање нових техника свирања дефа и томбака, те стварање сопственог свирачког стила, нешто чему сте свесно тежили и на чему сте истраживачки радили или је све то текло природно, кроз предавање музици?
– Нове свирачке технике рођене су из мојих спознаја и заноса. Будући да верујем да граница не постоји, технике су се до сада и развиле управо на бази таквог уверења.
Како је дошло до тога да ослободите свој глас и то, готово симболично, баш у нумери „Релиеф” на албуму Присма? Шта је подстакло његово уплитање у перкусивни музички ток?
– У време када сам снимао албум Присма, пролазио сам кроз велику животну буру и емотивна таласања, а приликом осмишљавања саме композиције Релиеф, унутрашњи глас је био толико гласан да је добио облик певања и тако постао чујан.
До сада сте остварили разне сарадње. Ипак, остављате утисак некога ко највише ужива и најбоље се препусти магији музике док свира сам. На који начин постижете добро заједништво са неким музичарем? Шта је оно што тај музичар треба да поседује?
– Кроз разна искуства која сам од детињства стицао са другим музичарима, научио сам да на заједничко музицирање утичу бројни фактори. Први је да су оба или више музичара загрејани за сарадњу и да воле и цене музику оног другог. Друга важна ствар јесте то да музицирање заиста треба да буде заједничко, да буде једна узајамна активност, а прави тимски дух се развија онда када музичари не траже подршку једни од других, него се, једноставно, препуштају музици. Тада су сви слободни, воле се и уживају једни у другима, а тако настају и прелепа, нова музичка дела и тренуци. Такође, када свирам сам за публику, ја то заправо ни не доживљавам као соло-наступ, већ као музицирање остварено у интеракцији са публиком.
На који начин градите однос са публиком, као неко ко делује да је током наступа потпуно уроњен у своје музицирање, увучен у свој транс и утопљен у сопствени обред?
– Свака особа у публици има своју властиту перцепцију и читав свет у себи. Равнотежа и транс настају када се концентрација и препуштање споје у једној тачки. У таквом стању, свесно и искрено надахнуто, ја најпре свирам основну композицију и ритам и полако почињем да осећам на који начин треба да се повежем са тако различитим енергијама и дођем са њима у равнотежу. Тада, на том заједничком путовању са публиком, долази до промена на много нивоа, а граница између сцене и публике престаје да постоји.
Марија Витас
